Дело

382 Д Е Л О појављује други злочинац, а, можда, још и два друга. Ако шта и чува друштво чак и у наше време, па чак и самога злочинца исправља и препорађа га у другог човека, то ипак чини само закон Христов, који се испољава и исказује у рођеној савести. Тек кад призна своју кривицу као син Христовог друштва, то јест цркве, он признаје и своју кривицу пред самим друштвом, то јест, пред црквом. На тај начин, само пред једином црквом може данашњи злочинац признати своју погрешку, а не пред државом. И кад би суд припадаб друштву као цркви, тада би оно знало, кога да врати из искључења и да опет придружи к себи. Сада се пак црква, немајући никаквог делатног суда, и имајући могућност једино моралног осуђивања, и сама удаљава од осетне, делатне казне над злочинцем. Не искључује она њега од себе, него га само не оставља без очинске поуке. И не само то, она се чак стара да очува са злочинцем потпуно хришћанско општење: припушта га црквеној служби, светим даровима, даје му милостињу и понаша се са њим више као са заробљеником, него као са кривцем. И шта би било са злочинцем, о, Господе! кад би га и хришћанско друштво, то јест, црква, одбацила, као што га одбацује и одсеца грађански закон? Шта би било, кад би га и црква кажњавала својим искључењем одмах и сваки пут после казне државног заксна? Та већег очајања не би могло нп бити, бар за руског злочинца, јер руски злочинци још верују... Него, у осталом, ко зна? — можда би се тада десила страшна ствар, — свршио би се, можда, губитак вере у очајном срцу злочинчевом, и шта онда?... Но црква се, као нежна и љубећа мати, и сама уклања од стварне казне, јер је кривац и онако, и без њене казне, довољно кажњен државним судом, а мора га тек, за Бога, ко било пожалити. А што је главно, црква уклања саму себе стога, што црквин суд једини садрЖи у себи истину, и услед тога се он, битно и морално, ни с каквим другим судом не може спајати чак ни у привремени компромис. Ту нема никаквог погађања и ценкања... Инострани (не руски) злочинац, кажу, ретко се каје, јер га чак и сувремена учења утврђују у мисли, да његово злочинство није злочинство, него само побуна против силе која га неправично угњетава. Друштво га сасвим од себе одсеца силом, која механички над њим триумфује, и прати то искључење мржњом (бар тако они у Европи сами о себи причају), — мржњом, потпуном равнодушношћу према даљој судби свога брата — и за-