Дело

386 Д Е Л 0 говорио раздражено, поглед његов као да се не покораваше његовом расположењу и изражаваше нешто друго, што неки пут ни најмање не одговараше садашњем тренутку. — „Тешко је дознати, о чему он мисли", говорили би неки пут они, што се са њим разговараху. Неки, који су видели у његовим очима нешто замишљено и мргодно, неки пут би наједаред били изненађени његовим изненадним смехом, који је сведочио о веселим и несташним његовим мислима, које су у њему биле у исто време, кад је гледао онако мргодно. У осталом, известан болешљив израз на његовом лицу могао је у овај мах бити појмљив: сви су знали или су слушали о необично немирном и бекријском животу, коме се он баш у последње време овде код нас одавао, као што је свима била позната и она необична раздраженост, до које је он био дошао у препиркама са својим оцем ради новца, око кога се он и отац му свађаху. По вароши се о томе причаху разне анекдоте. Истина је, да је он и по својој природи био раздражљив, „пргаве и неправилне памети", као што се згодно о њему изразио наш судија Сјемјон Ивановић Качаљников у једном друштву. Овога пута он уђе беспрекорно и кицошки одевен, у закопчаном реденготу, у црним рукавицама и са цилиндром у рукама. Као официр у оставци, он је носио бркове и бријао је за сад браду. Тамно-смеђа коса његова беше кратко ошишана и очешљана тако, да је на слепим очима била некако напред заглађена. Корачао је одлучно, широко, као у фронту. Он се на један тренутак заустави на прагу, и, разгледавши све присутне, право се упути к старцу, погодивши да ће он бити домаћин. Он му се дубоко иоклони и замоли од њега благослов. Старац се подиже са свога места и благослови га; Димитрије Фјодоровић га са поштовањем пољуби у руку и са необичним узбуђењем, скоро љутито, изговори: — Опростите ми великодушно. што сте ме морали толико чекати. Но слуга Смердјаков, кога је мој тата послао, на моје нарочито питање: када је време састанку, двапут ми одговори најодлучнијим тоном, да ће састанак бити у један сат. А сад наједаред чујем... Немојте се узнемиривати, — прекиде га старац, — ништа то, малко сте се задржали, не мари ништа... — Необично сам вам захвалан, и мањем се нисам могао ни надати од ваше доброте. — Одсекавши то, што кажу, „као на