Дело

390 Д Е Л 0 Размислите и спасите ме! Потребне су нам не само молитве, него и пророштва ваша. Говорите без будалаштина и не почиљите вређањем ваших домаћих, — одговори старац изнемоглим гласом. Он се очигледно све већма умараше и очигледно губљаше снагу. Недостојна комедија, коју сам ја предосећао, још идући овамо! — викну Димитрије Фјодоровић љутито, такођер скочивши с места. — Опростите, преподобни оче, — обрати се он старцу, — ја сам човек необразован, не знам чак ни како да вас ословим, али ви сте преварени: ви сте и сувише били добри, кад сте нам дозволили да се код вас састанемо. Нашем оцу је само потребан скандал, зашто — то је већ његов рачун. Он увек има свој рачун. Него, ја сад канда знам зашто... — Сви, сви ме оптужују! — викаше опет од своје стране Фјодор Павловић, — ето и Петар Александровић ме оптужује. Оптуживали сте ме, Петре Александровићу, оптуживали! окрену се он наједаред Миусову, премда овај није ни мислио да га прекида у говору. — Оптужују ме да сам дечије паре сакрио у чизму, па се не дам ни опепелити; али дозволите, зар не постоји суд? Тамо ће вам се израчунати, Димитрије Фјодоровићу, по рођеним признаницама вашим, по писмима и поравнањима, колико сте имали, колико сте страћили и колико вам још остаје! Зашто Петар Александровић избегава да пресуди? Димитрије Фјодоровић му није туђин. Зато што су сви устали на мене, а Димитрије Фјодоровић ми је на крају крајева још и дужан, али не макар колико, него неколико хиљада, на што ја имам сва потребна документа. Сва се варош ори и тутњи од његових теревенки! А тамо, где је пре служио, тамо је по хиљаду и по две за завођење поштених девојака плаћао; то је, Димитрије Фјодоровићу, нама познато, у најтајнијим подробностима, и ја ћу доказати... Најсветији оче, хоћете л’ веровати: заљубио у себе најблагороднију од девојака, из добре куће, са имањем, кћер пређашњег начелника свога, храброг пуковника, уваженог, који је имао Ану са мачевима о врату1, компромитовао девојку просидбом, она је сад овде, сад је, сиротица, његова заручница, а он, на њене очи, иде код једне овдашње успаљенице. Но премда је та успаљеница живела, тако рећи, у грађанском браку са једним уваженим човеком, али карактер има самосталан, неприступна тврђава за све, исто као и законита жена, јер је че1 Орден.