Дело

392 Д Е Л 0 сама испричала смејући се, — чујте, — смејући вам се. Дакле, ето вам, свети оци, тога човека, тога оца, који прекорева развратнога сина. Господо сведоци, опростите ми због моје љутине, али ја сам слутио, да вас је овај несретни старацсве сазвао овамо на неки скандал. Ја сам пошао у камери да опростим, ако би он пружио руку, да опростим и за опроштај да молим! Но како је он сада увредио не само мене, него и добру и честиту девојку, чије чак ни име не смем узалуд да изговорим из страхопоштовања према њој, — то сам се ево одлучио да сву његову игру овде пред свима обелоданим, макар што ми је отац... Он не могаше даље говорити. Очи му севаху, он једва дисаше од узбуђења. Али и сви други беху узбуђени. Сви осим старца са беспокојством устадоше са својих места. Оци јеромонаси гледаху сурово, али ипак чекаху вољу старчеву. А овај сеђаше већ сасвим блед, али не од узбуђења, него од болесничке немоћи. Молбени осмех сијаше се на уснама његовим; он овда, онда подизаше руку као желећи да задржи помамнике, и, наравно, довољан би био само један покрет, па да се призор прекине; но он сам као да још нешто очекиваше и пажљиво се загледаше, као желећи да још нешто схвати, као да му нешто још не беше довољно јасно. Напослетку, Петар Александровић Миусов осети се коначно понижен и осрамоћен. — За овај скандал, који се десио, сви смо криви! — ватрено проговори он, — али ја се ипак нисам томе надао, идући овамо, премда сам добро знао, с ким имам посла... Томе треба учинити краја овога часа. Ваша преподобност, верујте, да ја све овде обелодањене подробносги тачно нисам знао, нисам их хтео веровати, и тек сад их први пут дознајем... Отац је љубоморан на сина због женске рђавог владања, а овамо се и сам са тим створењем договара да баци сина у затвор... И ето, ја сам принуђен да у таквом друштву дођем овамо... Ја сам обманут, ја изјављујем свима, да сам обманут исто као и други... — Димитрије Фјодоровићу! — закука наједаред некаквим не својим гласом Фјодор Павловић, — само да нисте мој син, ја бих вас овог тренутка изазвао на двобој... на пиштоље, на растојању од три ко.рака... преко мараме, преко мараме! — доврши он, трупкајући обема ногама. Код старих лажљиваца, који су цео свој живот „играли улоге“, бивају и тзј<ви тренутци, кад се у толикој мери занесу у своје измишљене улоге, да већ збиља дрхте и плачу од узбу-