Дело

394 Д Е Л 0 ђеве кусате, на дан по једног смуђа, па мислите да ћете смуђевима Бога купити! — Ужасно, ужасно! — чујаше се у ћелији са свих страна. Али сва та сцена, која већ дође До немогућности, прекиде се на начин, у највећој мери неочекиван. Наједаред се подиже са свога места старац. Скоро сасвим ван себе од страха за њега и за све, Аљоши ипак пође за руком да га придржи за руку. Старац коракну у правцу према Димитрију Фјодоровићу и, дошавши сасвим до њега, спусти се пред њим на колена. Аљоша у први мах помисли, да је он пао од немоћи, али ово не беше то. Клекнувши, старац се дубоко поклони Димитрију Фјодоровићу потпуним, разговетним, свесним поклоном, и чак се својим челом дотаче земље. Аљоша беше тако изненађен и збуњен, да чак не стиже да га придржи, кад је старац устајао. Слаб осмех сијаше једва приметно на старчевим уснама. — Опростите! Опростите сви! — проговори он, клањајући се на све стране својим гостима и праштајући се с њима. Димитрије Фјодоровић стојаше неколико тренутака, као пренеражен: њему да се клања до ногу — шта је то? Напослетку наједаред викну: „О, Боже!“ и, покривши лице рукама, јурну напоље из собе. За њим јурнуше у гомили и сви гости, онако збуњени чак и не опростивши се и не поклонивши се домаћину. Једино јеромонаси опет приђоше да добију благослов. — Што ли се он то тако дубоко клања, — да није то неки симбол? — покуша да обнови разговор Фјодор Павловић, који се беше нешто наједаред смирио, — не усуђујући се, у осталом, дз се са тим својим питањима обрати некоме лично. Они сви излажаху у том тренутку из скитске ограде. — Ја за луду кућу и за луде не одговарам, — одмах пакосно одговори Миусов, — али зато избављам себе од вашега друштва, Фјодоре Павловићу, и, верујте, да је то сад за навек. Где је тај отоичашњи монах?... Но „тај монах“, то јест, онај, који их је мало пре позивао на ручак игуману, није дао да га чекају. Он одмах ту дочека госте, одмах како се сиђоше са трема из старчеве ћелије, баш као да их је све време чекао. Будите тако добри, поштовани оче, испоручите моје дубоко уважење оцу игуману и Извините лично мене, Миусова, пред његовом високопреподобношћу за то, што због изненада искрснулих непредвиђених околности нипошто не могу имати