Дело

402 Д Е Л 0 свима смеје: пала ми, вели он, сикира у мед и сладим се на ваш рачун. — Откуд ти то све знаш? Како можеш тако поуздано говорити? — запита га наједаред Аљоша опоро и мргодно. — А што ти питаш и мог се одговора унапред бојиш? Значи, и сам признајеш, да сам ја истину казао. — Ти Ивана не волиш. Иван се неће полакомити на новац. — Гле молим те! А лепота Катарине Ивановне ? Није ту само новац, премда су и шездесет хиљада ствар саблажњива. — Иван узвишеније гледа. Иван се ни на хиљаде неће полакомити. Иван не тражи новаца, он не тражи мира. Можда он и мучење тражи. — Какав је то опет сан? Ах ви... племићи. — Ех, Мишо, па душа је његова бурна. Ум му је заробљен. У њему је мисао велика и нерешена. Он је од оних, којима не требају милиони, него им је потребно да мисао разреше. — Књижевна крађа, Аљошка. Казао си другим речима, оно исто, што и твој старац. Гледај само, какву вам ^је загонетку Иван задао! — са очигледном пакошћу викну Ракитин. Он се чак у лицу измени и усне му се искривише. — А загонетка вам је и глупа — нема шта ни да се решава. Само мало мрдни мозгом — па ћеш је погодити. Чланак му је смешан и несмислен. А јеси л’ му чуо мало пре његову теорију: „ако нема бесмртности душе, онда нема ни добродетељи (честитости, врлине), значи, све је дозвољено. (А сећаш се, како браца Мићењка тада викну: „То ћу запамтити!14) За подлаце саблажњива теорија ...ја опет грдим, то је глупо... не грдим подлаце, него те школске лармаџије са њиховом „неразрешивом дубљином мисли“. Хвалисавац, а сва му је суштина у овоме: „С једне стране је немогуће признати, а с друге — немогуће не признати!“ Сва је његова теорија — подлост! Човечанство ће само наћи у себи снаге да живи за врлину, за честитост, чак и кад се не би веровало у бесмртност душе! Наћи ће ту снагу у љубави према слободи, према једнакости, братству... Ракитин плану, не могаде се уздржати. Али наједаред, као да се присети нечега, застаде. Но, доста, — насмехну се он са још већма искривљеним лицем, него малочас. — Што се ти смејеш? Мислиш да са.м празноглавац? — Не, ни на памет ми није пало, да си празноглавац.