Дело

408 Д Е Л 0 — е па кад је тако, дед да збиља и одиграм будалу, зато што сте ви сви до једног глупави и подлији од мене“. Он хтеде да се свима освети за своја сопствена чуда и покоре. Сад се наједаред сети, како су га некада, још из ранијег времена, запитали једном приликом: „Зашто ви, тога и тога мрзите?" А он је тада одговорио, у наступу свог лудачког безобразлука: „А ево зашто: он ми, истина, ништа није учинио, али зато сам ја њему учинио једну страшно безсавесну пакост, и тек што сам то учинио, онога часа сам га зато и омрзао“. Сетивши се тога сада, он cč тихо и пакосно насмеши у тренутном размишљању. Очи му севнувше и чак му се усне затресоше. „Па сад, кад си почео, треба и свршити“, — одлучи он наједаред. Најскривеније његово осећање у том тренутку могло би се изразити овим речима: „Та сад већ нећеш повратити углед у очима других, па дед онда да још напљујеш и да нагадиш, да горе бити не може: не стидим вас се, ето вам!“ Кочијашу заповеди да га причека, па се брзим корацима врати у манастир, те право игуману. Он још није сигурно знао, шга ће учинити, али је знао, да већ не влада собом и — само најмање што — па ће у тренутку доћи до крајњих граница какве било гадости, — у осталом, само гадости, а никако не неког преступа или неког изгреда, за који може суд казнити. Што се тиче тог последњег, он је увек умео сам себе уздржавати и чак се сам себи чудио у погледу тога у неким приликама. Он се појави у трпезарији игумановој баш у оном тренутку, када се довршила молитва и кад су сви пошли к столу. Зауставивши се на прагу, он одмери погледом све друштво и засмеја се дугим, безстидним, пакосним смехом, свима одважно гледајући у очи. Ви мислили, ја отишао, а мене гле! — викну он гласно кроз салу. Један тренутак сви упреше погледе у њега и ћутаху, и наједаред сви осетише, да ће се овога часа десити шта било одвратно, гадно, са несумњивим скандалом. Петар Александровић из најблагороднијег расположења у тренутку пређе у најсвирепије. Све, што се беше угасило и сталожило у његовом срцу, наједаред васкрсну и подиже се. Не, то ја издржати не могу! — викну он, — потпуно не могу и... никако не могу.