Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 409 Крв му јурну у главу. Он се чак збуни, али сад му већ не беше до' лепоте израза и он зграби свој шешир. т; Шта "он то вели. да не може ? — повика Фјодор Павловић, — „никако не може и ни за што не може?“ Ваша преподобносз\ да улазим, или пак не? Примате ли сапразника?1 Изволте, од свег срца, — одговори игуман. — Господо! Да ли* пу смети себи дозволити, — додаде он наједаред, — да вас замолим из свег срца, да оставите за сад на страну случајне распре ваше, па да се сложите у љубави и родбинској слози, са молитвом ка Господу, за смиреном трпезом нашом. — Не, не, немогућно је, — викну Петар Александровић, као да није при себи. — А ако је Петру Александровићу немогућно, онда је и менн немогућно, и ја нећу остати. Ја сам с тиме и пошао. Ја ћу од сада свуда бити са Петром Александровићем: одете ли, Петре Александровићу, и ја ћу поћи, останете ли — остаћу и ја. А родбинском сте га слогом најжешће боцнули, оче игумане: он неће да призна да смо ми рођаци. Је л' тако фон-Зоне? Ето — ту вам је и фон-Зон. Здраво, фон-Зоне! — Је л’ ви то... мени? — промрмља запањени властелин Максимов. — Наравно, теби, — викну Фјодор Павловић. — Него коме? Ваљда тек неће отац игуман бити фон-Зон. — Па нисам ни ја фон-Зон, ја сам Макснмов. — Не, ти си фон-Зон. Ваша преподобност, знате л’ ви шта је то фон-Зон? Био је један такав процес криминални: њега су убили у блудилишту, — тако се, канда, код вас та места називају — убили су га и опљачкали, и, макар што је то био човек већ у годинама, закуцаше га у сандук, заптише га и из Петрограда га у Москву послаше у вагону за пртљаг, под нумером. А кад су га закуцавали, онда су блудне певачице певале песме и ударале у харфу, то јест, на фортопљасима1 2. И ето то вам је тај фон-Зон. Он је из мртвих васкрсао, је л' тако фон-Зоне? — Шта је то сад? Како то? — зачуше се гласови у групи јеромонаха. — Хајдемоте! — викну Петар Александровић, обраћајући се Калганову. 1 Другара при трпезн, прн јелу. 2 Место: фортепијано, клавир.