Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 411 Оптужбе ружне, које су и пале саме по себи и код нас, и свуда. Али глупи ђаво, који је дочепао Фјодора Павловића и носио га на рођеним ^у живцима некуда све даље и даље у срамну дубљину, дошапну му ту оптужбу, у којој ни сам Фјодор Павловић није рдзумевао ни једне речи. А није умео како треба писмено ни да стизрази, тим пре, што овога пута у старчевој ћелији никђ ‘^опште није ни клечао, нити се ко гласно исповедао, тако да Фјодор Павловић ништа томе слично није могао ни видети, те је сад говорио само по старом причању и сплеткама, које је које како запамтио. Но исказавши своју глупост, он осети, да је бубнуо ружну бесмислицу, и наједаред зажеле да одмах тога тренутка докаже слушаоцима, а још више самом себи, да то, што је он казао, никако није бесмислица. Па премда је врло добро знао, да ће са сваком будућом речју све више и ружније додавати на већ исказану глупост још једну такву исту, — но он се већ не могаше задржати и полете, као кад неко нагло јури са какве стрмени на ниже. — Каква подлост! — викну Петар Александровић. — Опростите, — рече наједаред игуман. — Од вајкада је било речено: „И поче говорити против мене много шта, чак и. неке гадне ствери. Ја пак све то чувши, говорах у себи: ово јестеРлек Исусов. Он га посла да излечи таштину душе моје“_ И стога вам се и ми покорно захваљујемо, госге драгоцени. И он се дубоко поклони Фјодору Павловићу. — Е-е-е! Притворство и старе фразе! Старе фразе и стари гестови! Стара лаж и извештачени поклони до земље! Знамо ми те ваше поклоне! „Пољубац у уста и мач у срце“, као у Разбојницима Шилеровим. Не волим, оци, преитворство, него хоћу истину! Али није у кесегама истина, и ја сам то већ објавио! Оци монаси, што постите? Зашто ви очекујете за то себи награде на небесима? Та за такву ћу награду и ја поћи да постим! Не, монаше свети, него ти, брате, буди честит у животу, донеси корист друштву, не закључавајући се у манастиру на готов лебац и не очекујући награде тамо горе, — то ће бити мало потеже. Видите л’, оче игумане, умем и ја складно да говорим. Гледај само, шта су ту све наспремали? — приђе он столу. — Портвајн стари, добра марка, медовина од браће Јелисејевих, — алал вам вера, свети оци! Гле, колико су флаша оци наслагали, хе-хе-хе! А ко је све то вама добавио? То руски сељак, мученик, носи овамо сврј грош, жуљевитим рукама зарађен, отки-