Дело

412 Д Е Л 0 дајући га од уста своје породице и од државних потреба! Та ви, свети оци, народу крв исисавате! — То је већ сасвим недостојно од ваше стране, — проговори отац Јосиф. Отац Пајсије упорно ћуташе. Миусов јурну да бежи из собе, а за њим и Калганов. Но, оци, одох и ја за Петром Александровићем! Више вам доћи нећу, макар ме на коленима молили, нећу доћи. Хиљаду рубљића сам вам послао, па вам опет зинуло срце, хе-хе-хе! Не, више ни паре нећу додати. Светим се за моју прошлу младост, за све понижење моје! —* стаде он лупати песницом по столу у наступу извештаченог осећања. — Много је значио овај манастир у мом животу! Много сам горких суза због њега пролио! Ви сте жену моју, кликушу, подигли против меие. Ви сте мене на седам сабора проклињали, ио околини сте о мени вести разносили. Доста, оци, данаске је век слободоуман, век пароброда и жељезница. Ни хиљаду, ни сто рубаља, ни сто копејака, ништа ви од мене нећете добити! Опет једна напомена. Никада ништа тако нарочито није значио наш манастир у његовом животу, и никаквих горких суза он није проливао због њега. Но он се толико занео својим извештаченим сузама, да у један мах у мало што сам себи не поверова; чак се заплака од нежности; али у том истом тренутку осети, да треба окретати рукунице натраг. Игуман на његову пакосну лаж наже главу и опет убедљиво и зацобијајући изговори: — И још је речено: „Пажљиво и с радошћу претрпи срамоту, која на тебе без твоје кривице наилази, и немој да се збуњујеш, или да омрзнеш онога, који те срамоти". — Ех-ех-ех, — вознеишчеваху! и остале будалашгине! Продужите, поштовани оци, а ја одох! А сина мога Алексија узимам одавлен родитељском влашћу мојом занавек. Иване Фјодоровићу, најпослушнији сине мој, дозволиге да вам заповедим да следујете за мном! Фон-Зоне, што ту да остајеш! Хајде одмах к мени у варош ! Код мене је весело. Свега ако има један пушкомет, а место манастирског посног масла изнећу ти прасе с кашом; ручаћемо; коњачића ћу изнети, затим ликерчића ; ту је ликер од малине... Еј, фон-Зоне, не упуштај срећу из руку! Он изи!)е дерући се и гестикулирајући. И ето у том тренутку га Ракитин угледа, где излази и указа на њега Аљоши. Алексије! — викну му из далека отац, опазивши га,