Дело

112 Д Е Л О ствар испричати; али се немој чудити, што те се не стидим, него чак као да ми је још мило. — То ти зато, што сам ја поцрвенео, — примети наједаред Аљоша. — Ја нисам од твојих речи поцрвенео, нити због твојих поступака, него зато, што сам ја то исто, што и ти. — Зар ти? Но, претерао си малко. — Не, нисам претерао, — ватрено проговори Аљоша. (Видело се да је та мисао већ одавна била у њему.) — Све су то једне и исте степенице. Ја сам на најнижој, а ти си горе, где било, на тридесетој. Ја тако сматрам на ту ствар, но то је све једно и исто, сасвим једнако. Ко је ступио на најдоњу степеницу тај ће неизоставно ступити и на горњу. — Значи, не треба никако ни ступати? — Ко може, нека никако и не ступа. — А можеш ли ти? — Канда не могу. — Ћути, Аљоша, ћути, мили, — хтео бих ручицу да ти пољубим, онако од милине. Онај ђаво, Грушењка, добар је зналац људи, она ми је говорила једаред, да ће те она кад било појести!.. Ћутим, ћутим! Са гадила, са мрзости, са поља загађеног мувама, пређимо на моју трагедију, опет на поље, загађено мувама, то јест, свакојаким нискостима. Јер ствар је у том, што премда је онај матори слагао да ја саблажњавам невине девојке, али, у самој ствари, у мојој трагедији то је управо тако и било, али се није до краја извело. Наш старац, који је мене прекоревао због оног што није било, за ту ствар и не зна: ја никад ником нисам причао, теби ћу прво сад да је испричам, наравно, не рачунајући Ивана — Иван све зна. Пре тебе одавно зна. Али Иван је гроб. — Зар је Иван гроб? — Да. Аљоша слушаше необично пажљиво. — Јер ја, премда сам у том линијском баталијону био прапоршчик1, ал ипак скоро као под надзором, на форму као какав прогнаник. А та ме је варошица примила страхота лепо. Новаца сам бацао много, мислили су да сам ја богат, ја сам и сам у то веровао. А у осталом, мора да сам им и чим другим угодио. Премда су неки пут и махали главама на моја чуда и 1 Заставник, подофицир