Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 113 покоре, ал’ су ме збиља волели. Моме потпуковнику — беше већ старац, — некако се одмах нисам допао. Насртао је на мене, али сам имао заштитника, а уз то је и цела варош уз мене била, није ми баш много могао досађивати. Ја сам и сам био крив, ја му сам нарочито нисам указивао поштовање које му припада. Био сам охол. Тај стари тврдоглавац, иначе врло добар човек и најдобродушнији домаћин, имао је некад две жене, обадве су му умрле. Једна, прва, била је из некаква проста рода и оставила му је кћер, такођер просту. Била је још за моје време девојка од једно двадесет и четири године и живела је код оца заједно с тетком, сестром покојне матере јој. Тетка — безсловесна простота, а сестричина јој, старија кћи потпуковникова, жива, окретна простота. Ја волим, кад се некога сећам, да лепу реч о њему кажем: никад ја, голубе мој, дивнијег карактера женског нисам знао, него у те девојке, Агафјом су је звали, помисли само, — Агафјом Ивановном. А није ни ружна била, по руском укусу — висока, гојазна, пуна у телу, са очицама дивним, лице, истина, доста грубо. Није се удавала, премда су је двојица просили, одбила их је, али добру вољу није губила. Зближим се ја са њом — не онако, не — ту је било чисто... него онако, пријатељски. Јер ја сам се често са женама зближавао сасвим безгрешно, другарски. Брбљам са њом о тако тугаљивим стварима, да Бог сачува! А она се само смеје. Многе жене те искрености воле, имај то на уму, а она је била девојка, што је опет мене нарочито забављало и веселило. И ево шта још: њу човек никако не би могао фином госпођицом назвати... Она и тетка јој живеле су код оца, некако добровољно понижавајући саме себе, не желећи да буду равне осталом друштву. Њу су сви волели, и свима је била потребна зато, што је била чувена кројачица: била је даровита, новац за услуге није тражила, радила је за љубав, но кад би joi ко шта поклонио — није одбијала. А потпуковник мани се! Потпуковник је био од првих личности у нашем месту. Живео је на широко, дочекивао целу варош, вечере, игранке. Кад сам ја дошао и у пук ступио, почело се било говорити у свој варошици да ће нас у скоро удостојити својом посетом друга кћи потпуковникова, прва лепотица над лепотицама, и тада, кажу, тек што беше изашла из неког аристократског престоничког института. Та друга кћи — то ето и јесте сама Катарина Ивановна, а она ти је већ од друге жене потпуковникове. А та друга жена, сад већ покојница, била је из знатне, некакве велике Дело књ. 68. 8