Дело

114 Д Е Л О ђенералске куће, премда она, у осталом, како је мени сасвим поуздано познато, потпуковнику такођер никаквих новаца није била донела. Значи имала је родбину, и ништа више, можда неке наде за доцније, а у готовом ништа. А, међутим, кад је дошла институтка (у госте, а не за увек), цела наша варошица као да се беше обновила, најзнатније наше даме, — две са титулом „превасходство", једна пуковниковица, а и све, све за њима, — одмах узеше учешћа, сташе се отимати о њу, почеше је увесељавати, царица балова, пикника, удесише живе слике у корист некаквих гувернанта. Ја ћутим, ја бекријам, баш тада сам такво неко чудо и покор начинио, да је сва варош забрујала. Видим, она ме једаред измери погледом, код батеријског командира је то било, али јој ја тада не приђох: бајаги није ми стало до познанства. Приђох јој тек доцније, опет тако на вечери. Ја почех разговор, а она ме једва погледа, усташца презриво наместила, а ја рекох: а чекај, осветићу ти се! Страшан сам ти тада био бурбон у већини случајева, то сам и сам осећао. А што је главно, и то сам осећао, да „Каћињка“ није тек онако — само невина институтка, него је то особа са карактером, горда и у самој ствари морална, а понајвише паметна и са образовањем, а ја немам ни једног, ни другог. Ти сад мислиш, ја сам хтео да је запросим? Ни најмање, просто сам хтео да јој се осветим за то, што сам ја такав делија, а она и не „шумиња“ — баш као да ме и нема насвету! А дотле бекријање и џумбус. Потпуковник ме напослетку метне у затвор на три дана. А баш у то ми време отац пошље шест хиљада, пошто сам му најпре послао формално одрицање од свега и свачега, то јест, ми смо се, рекох му, намирили, и више ништа нећу искати. Нисам ти тада ништа разумевао; ја ти, брате, до самога доласка овамо, и чак до самих последњих садашњих дана, па чак можда и до овога дана, ништа нисам разумевао о свим тим нашим новчаним размирицама са оцем. Него до ђавола то, то ћемо после. А тада, добивши тих шест хиљада, дознам ја наједаред поуздано из једног писма од пријатеља за једну врло занимљиву за мене ствар, а наиме: да су са потпуковником нашим незадовољни. да се сумња да код њега није све у свом реду, једном речи, да се његови непријатељи спремају да му „запрже чорбу“. И збиља, једног дана му дође начелник дивизије и изгрди га на пасја кола. Затим, после неког времена, наредише му да тражи оставку. Ја сад теби нећу причати подробно, како је све то било, он је збиља имао непријатеља, тек у вароши