Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 115 -се наједаред почеше сви хладно понашати према њему, па чак и породици његовој као да сви наредаред окренуше леђа. И ето тада ја избацих прву своју шалу: сретам ја Агафју Ивановну, са којом сам од увек био у пријатељству, па јој кажем: „А вашем тати не достаје државнога новца четири хиљаде пет стотина рубаља". — „Шта ви то говорите и зашто? Ономад је долазио ђенерал, и новац је сав био у каси“... — Дада је био, а сада није“. Уплашила се страшно: „не плашите ме, молим вас, од кога сте ви то чули?“ — „Не бојте се, рекох, никоме нећу казати; ви знате да сам ја у таким стварима као гроб, него ево шта сам ја вама хтео овом приликом додати, тек само, тако рећи, за сваки случај, кад поишту од татице те четири хиљаде и пет стотина, а он их не буде имао, онда место да доспе под суд, а после под своје старе дане у солдате — ви тада боље пошљите до мене кришом вашу .институтку, мени су баш сад послали паре, а ја ћу њој, најпосле, те четири хиљадице одвалити, и тајну ћу као светињу сачувати". — Ах, какав сте ви, вели ми, подлац! (баш тако рече), —какав сте ви, вели, поган подлац! Та како ви смете!.. Оде страшно љута, а ја још једаред за њом викнух да ће тајна бити сачувана свето и нетакнуто. Обадве те женске, то јест Агафја и тетка јој, у напред признајем, остале су у свој тој историји чисте као анђели, а ту сестру гордељивицу, Каћу, збиља су обожавале; понижавале су се пред њом, собарице су јој биле. Него сад, како је, да је, тек Агафја ту шалу, то јест разговор наш, њој тада некако саопшти. Ја сам то после дознао тачно, као што знам ових мојих пет прстиЈу. Није прећутала, но, а мени је наравно, само то и требало. Наједаред долази нови мајор, да прими пук. Прима. Стари се потпуковик наједаред разболева, не може да се макне, два .дана код куће седи, суму државну не даје. Наш доктор Крав ченко уверава да је збиља био болестан. Али ја сам ево ово тачно знао, потајно и чак одавно: да је та сума, пошто је власт прегледа, сваки пут после тога, и то већ четири године узастопце, исчезавала на неко време. Њу је потпуковник позајмљивао једном врло поузданом човеку, трговцу нашем, старом удовцу, Трифонову, брадоњи у златним наочарима. Овај отпутује на вашар, направи тамо какав му треба назар, и враћа одмах потпуковнику новац сав, а заједно с тим доноси с вашара и поклон, а с поклонима и интерешчић. Али овога пута ја сам све то дознао сасвим случајно од дечка, мусавог синчића Трифоновљевог, сина му и наследника, најразвратнијег дериштета, 8*