Дело

122 Д Е Л О Но, речи су биле горде. Она изнуди од мене тада велико обећање да ћу се поправити. И ево... — Шта? — И ево сам те викнуо и превукао овамо данас, данашњег датума, — упамти! — с тим, да те пошљем, опет још данас, Катарини Ивановној, и... — Шта? — Да јој кажеш да к њој никад више доћи нећу; казао ми, реци, да вас поздравим. — Па зар је то могућно? — Па ја зато и шаљем тебе место себе, што је то немогућно, јер како бих јој ја сам то могао казати? — А да куда ћеш ти ? — У сокаче. — Дакле код Грушењке? — тужно викну Аљоша, пљеснувши рукама. — Па зар је збиља Ракитин истину казао? А ја сам мислио да си ти само онако код ње једаред, дваред, отишао па престао. — Зар вереник да одлази? Ама зар је то могућно, па још код такве невесте, и пред целим светом? Та имам ваљда и ја образа. Тек што сам почео одлазити код Грушењке, одмах сам престао бити младожења и частан човек, ја то разумем. Што ме гледаш? Ја сам, видиш ли, најпре био пошао само да је бијем. Ја сам дознао и знам сада поуздано, да је тој Грушењки онај штабни капетан, очев повереник, предао меницу противу мене, да тражи наплату, да бих се ја смирио и свршио. Хтели да ме, уплаше. И стога се ја подигнем, да бијем Грушењку. Ја сам је и пре онако мимогред виђао. Она не поражава. Знао сам за старца трговца, који је сад још и болестан, разслабљен лежи, ал’ ће јој ипак оставити лепу сумицу. И знао сам да Грушењка воли да стекне новчуру, да тече, даје на грдан интерес — скитница, несретница, без срца. Еле, пођох да је бијем, па код ње и остадох. Груну гром, удари куга, залудихсеза њом и залуђен сам и до данас, и знам, да је већ све свршено, да ништа друго никад неће ни бити од мене. Круг времена је довршен. Ето, тако ти стоји моја ствар. А тада се наједаред, као наручено, код мене сиротог човека нађоше у џепу три хиљаде. Ја ти тада потегнем те одем са њоме у Мокро, то је једно село двадесет пет врста одавде, набавим тамо Цигане, Циганке, шампањца, све сам тамо сељаке шампањцем поизопијао, све жене и девојке — стадох трести