Дело

124 Д Е Л 0 Ивановној, а мени је казао да вас поздравим“. А она тек наједаред: „а где је новац?“ — Мићо, ти си несрећан, истина је! Но ипак не толико, колико ти мислиш, — не убијај се очајањем, не убијај се! — Ти ваљда мислиш да ћу се ја убити, ако не добавим те три хиљаде да вратим? У том баш и јесте ствар, што се нећу убити. Нисам кадар сад, можда доцније, а сад ћу код Грушењке да пођем... Ништа од мене! — А код ње? — Бићу јој муж, гледаћу да се покажем достојан да јој ■будем муж, а ако дође љубавник, изаћи ћу у другу собу. Њеним ћу пријатељима прљаве каљаче чистити, самовар распиривати, трчкати куд треба... — Катарина Ивановна ће све разумети, — свечано проговори наједаред Аљоша, — схватиће сву дубину у свом том душевном терету и помириће се. Она има виши ум, јер нема веће несреће од твоје, она ће то и сама увидети. — Неће се она помирити никако, — горко се насмехну Мића. — Ту ти, брате, има нешто, с чим се не може никаква жена помирити. А знаш ли, шта би било најбоље да се учини? — Шта? — Вратити јој три хиљаде. — Али где да их нађеш? Чуј, ја имам две хиљаде, Иван ће такођер ддти хиљаду, то су три, узми па јој дај. — А г.ад ће оне стићи, те твоје три хиљаде? Ти си уз то још и непунолетан, а треба неизоставно, неизоставно, да јој ти још данас однесеш поздрав, с новцем или без новаца, зато што ја даље отезати не могу, ствар је сад на таквој тачци. Сутраје већ касно, касно. Ја ћу тебе оцу послати. — Оцу? — Да, оцу пре ње. Па од њега ишти три хиљаде. — Ама он, Мићо, неће дати. — Како би дао, знам, да неће дати. Знаш ли ти, Алексије, шта значи очајање. — Знам. — Слушај: правно он мени ништа није дужан. Ја сам од њега све покупио, што сам имао, то ia знам. Али морално је он мени дужан, јел’ тако, или није тако? Јер он је с материних двадесет осам хиљада почео и сто хиљада стекао. Нек он мени да само три хиљаде од двадесет осам. само три, na ће ми