Дело

126 Д Е Л 0 — Не, данас она неће доћи, има знакова. Сигурно неће ,доћи! — викну наједаред Мића. — Тако и Смердјаков мисли. Отац сад пијанчи, седи за трпезом са братом Иваном. Отидни, Алексије, замоли од њега те три хиљаде... — Мићо, мили, шта је то с тобом ! — кликну Аљоша, скачући с места и загледајући се у Димитрија Фјодоровића, који беше као ван себе. Један тренутак он мишљаше да је овај полудео. — Шта ти је? Ја нисам сишао с памети, — рече Димитрије Фјодоровић пажљиво и чак некако свечано гледајући. — Видиш, ја тебе шаљем оцу и знам шта говорим: ја у чудо верујем. — У чудо ? — У чудо Промисла Божијег. Богу је познато моје срце, он види све моје очајање. Он сву ту слику види. Зар је могуће да Он дозволи да се догоди страхота ! Аљоша, ја у чудо верујем, иди ! — Ја идем. Реци ми, хоћеш ти овде чекати ? — Хоћу: ја разумем да се нећеш скоро вратити, да се то не може тек онако — с неба, па у ребра. Он је сад пијан. Чекаћу и три сата, и четири, и пет, и шест, и седам, али само знај да ћеш се ти данас, па макар чак и у поноћ, појавити код Катарине Ивановне, с новцима или без нова ца, и казаћеш јој: „рекао ми, да вас поздравим“. — Мићо! А шта ћеш, ако тек Грушењка на једаред дође код старца... Ако не данас, оно сутра, или прекосутра ? — Грушењка? Да видим, — јурнућу у кућу, и нећу дати... — А ако... — А ако буде — „ако“, ја ћу онда убити. Ја онда нећу преживети. — Кога ћеш убити ? — Старца. Њу нећу убити. — Брате, та шта ти то говориш ! — Па ја не знам, не знам... Можда нећу убити, а можда ћу и убити. Бојим се, бојим се да ће ми он наједаред постати мрзак својим лицем баш у оном тренутку. Ја мрзим његов подваљак, његов нос, његове очи, његов безстидни подсмејак. Личну мржњу осећам. Ето тога се бојим. И видићеш да се нећу моћи уздржати... — Ја одох, Мићо. Ја верујем да ће Бог удесити, како Он • најбоље зна, да се не догоди страхота.