Дело

БРаЋА карамазови 127 — А ја ћу седети. и чудо очекивати. Али ако се не збуде, онда... Аљоша се, замишљен, упути оцу. VI. Смердјаков Он збиља затече оца још за трпезом. А трпеза беше по свакидашњем обичају намештена у сали, премда се у кући налазила и права трпезарија. Та сала беше највећа соба у кући, с некаквом старинском претензијом меблирана. Намештај беше стародревни, бео, превучен црвеном извешталом материјом. По зидовима, међу прозорима, беху намештена огледала у претерано украшеним оквирима старинске резбарије, који такође беху бели и позлаћени. На зидовима превученима белим гапетама од хартије, које се на многим местима већ беху поцепале, господствено стојаху два велика портрета, — један некаквог кнеза, који је пре једно тридесет година био генерал-губернатор овдашњега краја и некаквог архијереја, који такођер одавно беше умро. У предњем углу беше намештено неколико икона, пред којима се за ноћ припаљивало кандилце... не толико из благоговења, колико за то, да би соба преко ноћ била остветљена. Фјодор Павловић је легао да спава врло касно, у једно три, четири сата из јутра, а дотле обично, непрестано, иде по соби или седи у наслоњачи и мисли. Тако беше уобичајио. Ноћивао је не ретко сасвим сам у кући, шиљући слуге у ону кућу у дворишту, но с њим је већином остајао преко ноћ слуга Смердјаков, који је спавао у предсобљу на неком сандуку. Кад Аљоша уђе, сав ручак беше већ довршен, ал’ беше донето кувано воће и кафа. Фјодор Павловић је волео после ручка слаткише са коњаком. И Иван Фјодоровић беше ту за трпезом, и такођер пијаше кафу. Слуге Григорије и Смердјаков, стајаху крај стола. И господа, и слуге беху у очигледном и необично веселом одушевљењу. Фјодор Павловић се гласно церекаше и смејаше; Аљоша још из ходника зачу његов цичећи, толико познат му од пре смеј, и одмах закључи, по звуцима смеја, да отац још ни издалека није пијан, него се за сад тек само „распилавио“. — Ево нам и њега, ево нам и њега! — завапи Фјодор Па-