Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 129 беше страшно недружеван и ћутљив. Није да је био дивљи и да се од нечега стидео, — не, он је, још напротив, по карактеру био надувен, и као да је све презирао... Но ето, баш се не може мимоићи да се не каже о њему макар две речи, и то баш сад. Васпитавали су га Марта Игнатјевна и Григорије Васиљевић, али дечко је растао „без и најмање благодарности", као што се изражаваше о њему Григорије; растао је као дечко дивљачан и гледајући на све „као из буџака“. У детињству је врло волео да веша мачке и после да их сарањује са церемонијом. Он се за то облачио у чаршав, који му је био као одежда, и појао је и махао је нечим над мртвом мачком, као да кади црквеном кадионицом. И све то полагано, у највећој тајности. Григорије га ухвати једаред при таквој забави и јако га изшиба. Овај се повуче у угао и мргодно погледаше оданде једно недељу дана. „Он мене и тебе не воли, тај измет“. говораше Григорије Марти Игнатјевној, — „а и никога не воли“. „Зар си ти неки човек“. обраћаше се он право Смердјакову, — „ти ниси човек, ти си се од купатилске влаге родио, ето, ко си ти“... Смердјаков му, као што се после показало, никад није могао опростити те речи. Григорије га научи читати и писати, и кад му прође дванаест година, поче га учити Светом Писму. Али се ствар одмах свршила ничим. Некако једаред, свега тек на другој или трећој лекцији, дечко се тек наједаред насмехну. — Шта ти је ? — запита га Григорије, страхотно погледајући на њега испод наочари. — Ништа. Светлост је створио Господ Бог први дан, а сунце, месец и звезде четврти дан. Па од куд је онда светлост сијала првог дана ? Григорије се упрепасти. Дечко подсмешљиво гледаше у учитеља. Чак је у погледу његовом било нешто охоло и надувено. Григорије не издржа. „А ево ти одакле !“ викну он и страшно удари ученика по образу. Дечко издржа ћушку, не одговоривши ни речи, али се опет завуче у угао на неколико дана. Као нарочито десило се тако, да се после недељу дана код њега појави падајућа болест први пут у животу, која га после није остављала целог живота. Дознавши за то, Фјодор Павловић као да наједаред измени свој поглед на дете. Пре је он некако равнодушно гледао на њега, премда га никад није грдио и, кад би га где срео, давао би му по копејчицу. У благодушном расположењу слао би дечку Дело, књ. 68. 9