Дело

130 д е л о неки пут са трпезе понешто слатко. Али сад, дознавши за болест, одлучно се стаде о њему бринути, дозва лекара, поче га лечити, али се показа да је немогућно излечити га. У средњу руку, наступи су долазили по једаред месечно и на разне рокове. Наступи су бивали и разне јачине, неки пут лаки, други пут врло јаки. Фјодор Павловић најстрожије забрани Григорију да телесно кажњава дечка, и стаде га пуштати к себи горе. Осим тога забрани му, да га ма чему за сад учи. Али једаред, кад је детету било већ око петнаест година, примети Фјодор Павловић да он врлаза око ормана са књигама и кроз стакло чита њихове наслове. У Фјодора Павловића било је доста књига, преко стотину свезака, али њега самог нико никад није видео за књигом. Он одмах предаде кључ од ормана Смердјакову. „Ево ти, па читај, бићеш библиотекар; место да се луњаш по дворишту, боље седи па читај. Ево прочитај ову“, — и Фјодор Павловић му извади Гогољеве Вечери на салашу код Дикањке1. Дечко прочита, али остаде незадовољан, ниједаред се не насмехну, напротив, доврши читање намргођен. — Шта је? Зар ти није смешно? — запита га Фјодор Павловић. Смердјаков ћуташе. — Одговарај, будало. — Све је неистинито написано, — протепа Смердјаков, смешећи се. — Но, идидођавола, лакејска душо. Чекај, евоти Свеопште Историје од Смарагдова, ту ти је све сама истина, читај то. Но Смердјаков не прочита из Смарагдова ни десет страна — беше му сувопарно. Те тако се орман са књигама опет затвори. Наскоро после тога Марта и Григорије јавише Фјодору Павловићу да се код Смердјакова, мало по мало, појавила наједаред страшна нека гадљивост: седи за супом, узме кашику и све нешто претура по супи, нагиње се, завирује у супу, разгледа, захвати кашиком и подигне према светлости. — Да није буба-шваба ? — запита га Григорије. — Можда мува, — примети Марта. Чистунац младић никад не одговараше, али је и са хлебом, и са месом, и са свима јелима бивало то исто: тек само подигне залогај на виљушци према светлости, разгледа га као на микроскоп, 1 Приповетке из народног малоруског живота — са романтичким, фантастичким правцем, у хумористичком духу — без дубље уметничке вредности и скоро без икаквог идејног значаја. — Прев.