Дело

134 Д Е Л 0 за то неће бити, па и не треба да буде, ако се буде сасвмм по правди судило, — солидно примети Смердјаков. — Како то — „ако се буде сасвим no правди судило“? викну још веселије Фјодор Павловић, гуркајући коленом Аљошу. — Подлац је он, ако ’ћете да знате! — оте се наједаред Григорију. Он љутито погледа Смердјакову право у очи. — Што се тиче подлаца, то ћете изволети очекнути, Григорије Васиљевићу, — спокојно и уздржано одби га Смердјаков, — него боље размислите и сами, да кад сам ја пао мучитељима рода христијакског у ропство, па они захтевају од мене да име Божије прокунем и од светог крштења свога да се одречем, то сам ја у таквој прилици потпуно опуномоћен сопственим разумом, јер ту никаквог греха не може ни бити. — Та ти си то већ говорио, не нагваждај једно те једно, него докажи! — викаше Фјодор Павловић. — Лонцопера! — прошапта Григорије презриво. — У погледу лонцопере такођер изволите очекнути, него лепо, без грдње, размислите и сами, Григорије Васиљевићу. Јер тек што ја кажем мучитељима: „не, ја нисам хришћанин и истинога Бога свога проклињем", ја онога часа највишим Божијим судом одмах и специјално постајем анатема проклет и од цркве свете одлучен, сасвим као незнабожац, и то чак у истом тренутку, не само тек што изговорим, него тек што помислим, тако да чак ни четвртина секунде неће проћи, а ја сам већ искључен. Је л’ тако или није тако, Григорије Васиљевићу ? Он се са очигледним задовољством обраћаше Григорију,. одговарајући у суштини само на питања Фјодора Павловића, и врло добро разумевајући то, али нарочито правећи се да му бајаги та питања даје Григорије. — Иване! — викну наједаред Фјодор Павловић, — нагни к мени уво. То је он за тебе све удесио — хоће да га ти похвалиш. Похвали га. Иван Фјодоровић саслуша сасвим озбиљно усхићено саопштење татино. — Стој, Смердјакове, ућути на један часак, — викну опет Фјодор Павловић. — Иване, нагни се опет к мени. Иван се наново са најозбиљнијим изразом лица наже. — Волим те исто, као и Аљошку. Ти немој мислити да ја тебе не волим. Хоћеш мало коњачића? Дајте. „Него ти си добро повукао" — пажљиво погледа