Дело

154 Д Е Л О очевидно фингирану тежњу и улогу. Српска политика и под радикалним режимом имала је и има вазда само ту тежњу и тај циљ, да буде реална, национално-српска политика, као што наш уважени публициста жели, дакле, да што боље и успешније спреми потребне погодбе и терен за политичко-економно развиће и еманципацију Србије и за ослобођење и уједињење Српства и то пре свега онога Српствл, које је под турским господарством. У томе погледу, дакле, нема никакве разлике између политике, какву препоручује Перић и између политике, коју води данашњи радикални режим и ту сад само може бити разлике у мишљењу о томе, којим ће се путем и начином најбоље моћи обезбедити успех у тој национално-српској политици, а то је питање о практичком извођењу политичке идеје,. са којом се у принципу свД слажамо. И ту сад настаје разлика у мишљењу између Перића и његових једномишљеника (ако их • има) с једне стране и између оних државних фактора, који данас у Србији владају и који одређују правац и практички начин извођења њене спољне националне политике. Разлика јеу мишљењу у томе погледу веома оштра и одсечна. Перић налази да се српска национална мисао најбоље може остварити, ако Србија ступи у што тешње односе са АустроУгарском, а прва етапа на томе „спасоносном“ путу била би, као што видесмо, закључење царинског савеза између Србије и Аустро-Угарске. Перић признаје да тај савез за Србију не би представљао никакве трговинске иекономне користи> које би могле бити разлог, да се он усвоји, а да би напротив тај савез једино за Аустро-Угарску био од необично велике трговинско-економне користи. Признајући то Перић сматра да би за то Србија добила богату замену и накнаду у једној неоцењеној политичкој користи, ради које она управо и треба да ступи у тај савез. Та би се политичка корист састојала пре свега у томе, што би Аустро-Угарска престала бити противна проширењу и увећању Србије на рачун Турске, што она иначе, без те тешње везе са Србијом, никако не би допустила нити ће допустити, а како се за време анексионе кризе показало, да је тројни савез војнички јачи од тројног споразума, то би онда Србија, кад би хтела покушати да се прошири у Старој Србији и Македонији, била одмах угрожена у својој егзистенцији од стране Аустро-Угарске, те би била приморана, да се одрекне сваке акције против Турске. Овако је наш уважени