Дело

158 Д Е Л 0 /наш уважени публициста поред |аке памети и јаке логике у правним питањима у својим политичким концепцијама има једну дозу појетске имагинације,. која живо оцртава и ствара ружичасте перспективе и ситуације и блажено верује у њих, што чини утисак једне скоро детињске безазлености. У осталом, цела та мисао о уједињењу Српства под скиптром хабсбуршким није никако нова; њу је још пре неколико година изнео у једној својој брошури један интелигентан српски државник М. Пироћанац; после тога се дуго ћугало о њој, па је она подгрејана у време анексионе кризе и то пре свега од стране једнога безименог аустријског писца у једноме чланку у „Франкфуртским Новинама*11, који је ту изнео једну нарочиту теорију чз националном принципу, у којој је он признао важност и значење тога принципа као културног фактора, признао сваком народу несумњиво природно право на одржање своје националне индивидуалности, на свој језик и на стварање своје нарочите културе ит.д. али је та апологија националном принципу била само један декоративни увод, иза којега је дошла главна и права теза, у којој је била есенција његове нове теорије националности, а то је: „Ако је национална егзистенција једно право, је ли право и национална држава? Постоји ли и право свакога народа на извођење националне државне идеје?“ И ту онда тај бистри писац налази да то право не постоји; главна је тенденција тога писца у то критичко доба била, наравно, у томе, да својом конфузном аргументацијом сасвим лепо „теоријски“ докаже, да се Немачка није огрешила о национални принцип, кад је свом својом силом чврсто стојала уз Аустросподарством, кад би у оквиру аустро-угарске монархије постала та велика Србија, пошто он изречно каже, да би она обухватала данашњу Србију и Србе, који живе у Аустро-Угарској, а Срби под Турском? Он до душе каже, да би Аустро-Угарска после закључене царинске уније са Србијом, благонаклоно гледала ira увеНање Србије на балканском југу и како би Србпја тим начином себи обезбедилз бар дипломатску помоћ и сарадњу своје сусетке у томе нравцу. То је лепо, само је питањс, да ли би се од Турске просто дипломатским путем могло добнти ослобођење те српске раје? Очевидно је, да се то просто дипломатским путсм не би могло, него би то морало да сс извојује мачем — па ко би ту онда војевао са Турском, да ли сама Србија? 1 Чланак је изишао под насловом „Нацнонална мисаоа. Могло сс с основом •сматрати, да у томс чланку није добило израза само тек лично мпшљењс једнога •опскурног дописиика, него да је то резултанта тсорнјске мудрости целс нмпери•алистнчки задахнуте и инсгшрисане германско-аустријскс публицистике и шгампе.