Дело

ЦАРИНСКИ САВЕЗ У ПОЛИТИЧКОМ ПОГЛЕДУ 159 Угарску у питању о анексији, јер национални принцип не инволвира у сваком случају и то право, да сваки народ мора ради одржања своје националности и свога националног развитка имати своју засебну националну државу, него он то све може постићи као сталан становник, без отказа, у туђој кући. Та је теорија била скројена нарочито и специјално за српски народ, јер се њему милостиво допуштало само то, да се може уједииити и тражити обезбеђење своје народности у — туђој кући, под туђим кровом. После тога писца појавио се од прилике у исто време и један енглески писац Ситон Уатсон као пропагатор исте мисли али са извесном резервом; он је у енглеском листу „Морнинг Посту“ публиковао веома интересантан чланак у коме је после оштре критике унутрашње политике аустро-угарске изнео као своју главну идеју да је „проблем с р пско-х р в атског уједињења најглавније питање балканске политике" разуме се аустријске и тај проблем по мишљењу пишчеву треба да се реши прво заменом дуализма федерализмом, друго уједињењем Србо-Хрвата под скиптром Хабсбурга1. Тај је енглески публициста бар јасно и прецизно казао, каква треба да буде организација аустро-угарске монархије као претходни услов за такву солуцију српскога питања; он тражи, као што рекох, да се монархија организује у облику федеразизма, то је та његова резерва; она је без сумње веома савремена и далеко повољнија за словенске народе у Аустро-Угарској, али је за српски народ и у тако напреднијој и ублаженој форми та солуција, то уједињење српскога народа под скиптром Хабсбурга, један публицистички агак на његову способност за самосталан национални живот и опстанак. Ја сам о тој теми говорио и у својој већ навођеној књизи „Међунпродноправни биланс у последњој балканској кризи“ и ту сам поводом таквих предлога о уједињењу Српства казао и ово: „Нико, ко непристрасно посматра и суди, не може очекивати, да се српски народ сад одједанпут, разочаран и притешњен мучним приликама2 појави у покајничкој одећи, да скромно приђе моћним доброжелатељима, који му нуде спас и уједињење под својим 1 Морам још помснуги да јс ту мнсао као један могући начин мирнога решења српскога и балканскога питања изнео и д-р Владан Ђорђевић у својој ■брижљиво нзрађеној студији о српском питању, која је публикована под насловом: Die serbische Frage, Stuttgart, Berlin, Leipzig 1909, стр. 147. г To je, наравно, писано непосредно после анексионе кризе.