Дело

ЦАРИНСКИ САВЕЗ У ПОЛИТИЧКОМ ПОГЛЕДУ 161 је догађајима данашњи радикални режим, против којега је Перић наперио своје оштре стреле, био један од главних иницијатора и сарадника, пошто је тај режим, у дијаметралној супротности према Перићевој теорији, сматрао да је далеко природније и рационалније склапати савез са себи равним малим државама балканским које несумњиво имају довољно важних заједничких интереса. И поникао је балкански савез, као једна епохална историјска појава, и букнуо је балкански рат, у коме су удружене малене балканске државе за непуна два месеца извршиле једно феноменално историјско дело: слом толиковековне турске империје, а то значи ослобођење својих заробљених сународника испод варварскога господарства. И Србија као један од главних фактора у томе савезу изишла је из те страшне кампање проширена и светла чела, оснажена необично увећаним престижом, који јој је извојевала њена јуначка војска, која је сјајно засведочила да херојски дух оних неумрлих јунака из устанка није угинуо него живи и моћно пулсира у војсци и њеним храбрим вођама у пуној несломљеној снази. Не треба овде ништа више и даље да говорим о тим најновијим балканским догађајима и њиховим епохалним резултатима, јер је то и сувише познато. И поред тога, што се после свих наведених момената Перићеве комбинације доиста јављају као анахронизам, долази још и то, да је он данас са својом подгрејаном идејом остао као последњи усамљени витез на једној већ изгубљеној позицији, пошто данас остали виђени и политички образовани чланови странке, на чијем је челу Пироћанац некад дебитирао са поменутим пројектом, имајући пред собом богато наслагано искуство и бистро и правилно схватајући све прилике, ни издалека не мисле на потребу неке тешње везе или чак и некога формалнога савеза са Аустро-Угарском и у опште са аустро-германским блоком. Они су чак нашли за потребно да се у скупштинској дебати ограде од Перићевих теорија о „германском консерватизму“ и о томе, како ми не треба да „бежимо од помоћи, коју би нам евентуално консервативне државе дале за остварење нашега уједињења“ (те су консервативне државе наравно АустроУгарска и Немачка) и, како њему изгледа, тојеједини пут да дођемо до уједињења; а то је онако у нешто увијеној форми опет била она његова идеја, коју сам горе аналисао. Остали су се чланови напредне странке, као што рекох, оградили од тих Перићевих политичких енунцијација и визија. Дело. књ. 68. 11