Дело

ЦАРИНСКИ САВЕЗ У ПОЛИТИЧКОМ ПОГЛЕДУ 167 низма маџарских странака може се толико казати, да све маџарске странке мање или више пате од те психичке болести, што се донекле може објаснити самим положајем мађарског народа као једне етничке оазе у мору других раса, које представљају велике националне контингенте; али свакако не стоји то, да је баш странка независности највише шовинистичка' као што Перић тврди1. А сад ћу у овој летимичној анализи Перићеве скупштинске филипике против радикала мимогред додирнути само још то, како је он у истом своме говору повукао једну паралелу између г. Пашића и пок. Миловановића, па је нашао да је Миловановић реалнији политичар, а Пашић да је — фантастичан! А зашто је Пашићу дао ту сасвим неочекивану титулу? Зато што је Пашић у време анексионе кризе предложио и што је у Скупштини примљена одлука да се тражи аутономија Босне и Херцеговине под суверенством Султановим и под гарантијом европском онако од прилике као што је има Крит. За Перића је то било фантастично просто с тога, што се то није остварило, а Миловановићеве компензације биле су реалније, и ако се и оне— нису оствариле. Перићу се код Миловановића допало то, што је он признао анексију, а само тражио компензације, а овамо после тога опет хвали Црну Гору, како она за време анексионе кризе није дала онакву ноту, какву је дала Србија — и онда се управо не види, како је требала Србија у време анексионе кризе да се влада: да ли да призна анексију и да тражи само компензације или да не да онакву ноту, него да остане при протесту против анексије? Ако се призна, а то ће ваљда и наш публициста признати, да је Србија морала на основу националнога принципа и својега права самоодржања протестовати против анексије двеју српских покрајина, онда би се и тај протест по Перићевој логици морао сматрати као фантастичан, јер и он није имао изгледа на успех и остварење; да је Србија тада просто тражила, да се Босна и Херцеговина присаједине њој и Црној 1 До кулминације шовинизма дотерала је она мађарска странка, која немилосрдно гони српско-хрватску коалицију у троједној краљевини, растерује сабор, укида уставно стање и заводи злогласни комесаријат, а затим укида и ону још заосталу црквено-школску аутономију, коју су имали Срби у Угарској. А то није била странка независности, него она странка, која, као што рекох, ради у споразуму с Бечом, који има интереса да се Маџари никако не измире с народностима, те да може, према потреби, једне против других пзигравати.