Дело

168 Д Е Л 0 Гори, онда би то можда по крајњој мери још и могло да се означи као фантастично, ма да су Србија и Црна Гора могле то тражити сасвим по истом праву по коме је Бугарска присаједирила источну Румелију и по коме је Грчка присајединила Крит; али је Србија тражила оно, што је било најскромније у томе моменту, ако није хтела да призна анексију и то она чак није ни тражила нешто ново и оригинално, него је стала тачно на гледиште, на коме је стајала цариградска конференција од г. 18771. И пошто се и тај предлог те конференције није остварио, онда излази да су и они дипломати на тој конференцији били фантастични! А што се тиче оних од стране Миловановића, као реалнијега, тражених компензација, то је тражење могло да се допадне само и једино усамљеном аустрофилу Перићу, и да му у његовој сталној вери у спасоносност његове аустрофилске идеје замрачи његов иначе бистар публицистички поглед и суд те да га спречи у правилној оцени тога тражења компензација2. Но доста о томе. После балканског рата и његових сјајних резултата за балкански савез могло се с довољним разлогом претпоставити и очекивати, да ће код Перића наступити једна довољно разумљива психолошка пермутација у његовом расположењу и његовим политичким погледима; кад је пред собом видео уве1 Познато је да је цариградска конференција предложила за Босну и Херцеговину најширу адмпнистративну аутономију под гувернером, којега је имала да именује Порта у споразуму са европским силама, а осим тога је та аутономија имала да буде под контролом једне европске комисије. В. Тr. Tviss, Le droit d. gens I. стр. 110. — D’ Avril, Le congres de Berlin стр. 171—177 и др. - Ja сам у то доба о томе тражењу компензације казао ово: „Ја сам одмах при публикацији наше прве протестне ноте налазио даутај први протест против прогласа анексије није било дипломатски и политички тактично уносити одмах и тај захтев компензације и то још назвати „одговарајућом компензацијом", јер је то могло изгледати као индиректно признање свршенога чина и као неко трговање са судбином самовласно присвојених српских покрајина и најзад као нека уз означену накнаду учињена абдикација по наша најсветија национална права и националне аспирације у босанско-херцеговачком проблему. То је био један тактички lapsus calami, који је могао дати повода таквом гумачењу. Да такво тумачење у самој сгвари није било основано показало се после тога, у дебати скупштинској, у говору министра спољних послова и у резолуцији, коју је донела Скупштина... Том је резолуцијом ствар исправљена и постављсна на национално правилнијн терен, али се није могао сасвим отклонити утисак, да је ту провирнуо недостатак у једном од самога почетка утврђеном борбеном плацу у нашој дипломатској кампањи". В. Међународно-правни биланс и т. д. стр. 87.