Дело

174 Д Е Л 0 још једнако у стању малолетне политичке деце, која се бесконачно и цигански гложе и препиру око некога села или извеснога комада земље, а не могу да се уздигну на више гледиште зрелога разумевања својих животних интереса и погодаба своје обезбеђене будућности. Балканске су нације међутим удружене у страшној и крвавој борби сјајно положиле свој испит зрелости на бојном пољу и доказале, да добро разумеју неизоставне погодбе, по којима могу да се ослободе туторства Европе и да одрже своју самосталност. А сад морам у овоме критичком прегледу да се задржим још на двема Перићевим опсервацијама, које падају у очи и које се не могу оставити без помена и одговора. Ту сад могу казати: nunc venio ad fortissimum. Пошто je налазио да је доказао неостварљивост б а л к а н с к е конфедерације, писац прелази на дисертацију о односу специјално између Србије и Бугарске и ту пре свега износи једну веома оригиналну карактеристику радикалних идеја о спољној или националној политици, јер је пронашао да радикали у томе погледу полазе са гледишта б о р б е међу расама (Rassenkampf, lutte des races) сматрајући да је Балкан бојно поље за борбу између германске и словенске расе! Ту је Перић чисто произвољно и ради своје критичарске потребе распоредио бојне позиције наших политичких табора, те је радикале поставио на терен некакве фантастичке борбе раса, да би онда могао на супрот томе представити анти-радикале као политичаре паметније и савременије, пошто они полазе са гледишта борбе националне, борбе међу националностима, која је данас на дневном реду. И ту је политичку сценерију дакле просто аранжирао Перић, да би само могао указати на то, како радикали занемарују национални принцип занесени некаквом борбом раса; то је само једна игра речи, један продукт Перићевог талента за инвенцију, пошто радикалима никад није падало на ум да воде неку нарочиту борбену политику и то ни мање ни више него против германскерасе; дасеу својој политици толико раскораче, да узму на се такву и одвише надувену улогу, то би они и сами морали сматрати као необично фантастичну политичку авантуру. Да су се радикали и радикални режими у спољној политици вазда руководили пре свега националним принципом и националним интересима свога племена, толико је ноторан факт, да то-није потребно нарочито докази-