Дело

ЦАРИНСКИ САВЕЗ У ПОЛИТИЧКОМ ПОГЛЕДУ 175 вати1; чудно је збиља да се један тако образован писац као што је Перић могао упустити у такво фразирање о некаквој борби раса, кад он пре свега врло добро зна, као и сви ми, да немачка империја представља само и једино велику уједињену немачку н а ц и ј у, а никако германску расу, пошто у германску расу спадају и Холандија, Данска, Норвешка, Финска, Естланд, Курланд и т. д., а с друге стране опет Србија и Бугарска, баш и кад се удруже, никако не представљају словенску расу, него просто две малене словенске нације и какав ту онда још може бити говор о борби раса? Али је та фабула о борби раса требала Перићу само зато, да може из ње да изведе даљу фабулу о томе, да радикали стојећи на таквом фантастичком гледишту и занесени само мишљу о словенској раси врло мало полажу на одржање српске националности и да је њима по томе сасвим свеједно, хоће ли се српска националност о ч у в а т и као таква или ће се она — утопити у словенско или управо у бугарско море! Пок. Миловановић одговарајући у Скупштини народном посланику Перићу на његову критику радикалне како унутрашње тако и спољне политике казао је: „Треба ми признати да је г. Перић поштен и л о ј а л а н противник који сме отворено да каже оно шта мисли и шта хоће. Зато је и корисно и пријатно с њим дискутоват и“. Из ове моје већ толико растегнуте критичке анализе Перићевих политичких идеја и опсервација читаоци се могу уверити, да сам се и ја сложио са тим Миловановићевим мишљењем и нашао да је и потребно и корисно па доиекле и пријатно упустити се у опширнију дискусију са нашим уваженим публицистом. Па ипак морам што се тиче пријатности те дискусије, на велику моју жалост да учиним једну резерву, јер ми је веома непријатно, да констатујем, да је Перић у својим овде дискутованим најновијим есејима у току самога разлагања све више претеривао док није дошао, могло би се чак казати, до карикирања радикалне политике и њених психолошких мотива. Као један специмен ја ћу само навести како 1 Пок. Миловановић је чисто и јасно циљ радикалне спољне политике лепо означио у своме скупштинском говору одговарајући оиозиционим говорницима а специјално баш Перићу; он је казао: „Ми хоћемо најпре да очувамо у свој потпуности своју државну независност, а затим хоћемо да, вршећи дужност народне српске државе, сарађујемо са осталим деловима Српства на општим интересима и напретку нашега племена*.