Дело

180 Д Е Л 0 већ Перић у тежњи да буде вазда оригиналан и „јандал од сватова“ у својим погледима ризиковао, да га у иностраним публицистичким круговима због његове тезе сматрају као наивна и необавештена, то је његова лична ствар и његов укус, али за нас остале овамо на истоку не може никако бити пријатно, кад он такво мишљење о карактеру немачке тежње на исток европској публици презентира у чланку на коме стоји као што видимо „1е point de vue serbe“ из чега онда та публика мора закључити, да ако не сви а оно свакако претежна већина Срба дели то његово мишљење, да је то, дакле, не само његово лично него просто на просто српско гледиште, а то онда значи, да широки кругови нашега српскога друштва болују заједно са Перићем од германофилске инфилтрације: међутим се може с пуним; основом казати, да то никако није српско гледиште^ пошто по свој прилици нема ни два човека у Србији, који су се са нашим публицистом слагали у томе безазленом веровању о безопасности и чисто културном платонизму германскога Drang-a1. А сад после ове дигресије да учиним још једну завршну примедбу на Перићево резоновање о односима између Србије и. Бугарске. Прво је сасвим разложно и основано поменуо, како се не може порећи велика важност српско-бугарског савезног уговора, јер је тај уговор омогућио коалицију између четири балканске државе, која је сломила турско господарство у Европи. Пошто је тако одао правду томе делу српских и бугарских државника означавајући тај споразум као ,,un acte de haute sagesse et d’humanite“, он после тога опет још доволшо разложно и објективно обележава доцнију опасност, која је по погрешка, онда је он ,,in einem unbew.achten Augenblick“ п p и з н ao оно, ш,то смо иначс ми сви мислили о томе Drang-y. 1 У ове иајновије дане, нарочито иосле завршетка балканске кризе букурешким миром могли смо опазити, да је настао један веома значајан иреокрст у балканској политици Немачке, помолио се један нови курс, који се разилази са аустријском конфузном балканском политиком, То јс- за балканске народе јсдна веома драгоцсна појава ако то иије само једна „пролазна сваГја“ измсђу савезника, него ако се са њом може рачунати у будућности. Ми на Калкану можемо такав преокрст јсднс такве Силе, као што је Нсмачка, само радосно поздравити. О томе бн имало више да се каже, али то овде не могу учинити. ТОлико ћу само рећи^ да је и та нромена пре свега и иа првом месту једна тековина и заслуга балканског савеза, јср да није било тога савеза, који означује једну нову епоху у историји балканског полуострва, да се у томе није показала значајна регенерација балканских наццја, нс би ни Немачка нашла разлога да иромени свој курс.