Дело

82 Д Е Л 0 немачкога писца, али нисам могао да сагледам те наводне знаке. него је то публиковао српски публициста као своје властито резоновање и то са — српског гледишта!1 Ако Перић, као што се могло опазити, има ту страст да у својим политичким идејама и оценама буде вазда оригиналан и могло би се казати „егзотичан“, то је у сад наведеном пасусу постигао врхунац ори1 Не само са српског него у опште са сваког непристрасног међународно-правног гледишта акција Аустро-Угарске у предлагању и стварању самосталне Албаније могла је само да се огласи као једна несумњива повреда међународног права пошто је она том приликом без икаква правног основа покушала да просто располаже туђом територијом и да још живу турску империју сматра већ као мртву банкротску масу, која има да се ликвидира, да и не помињем смешно нстицање националног начела од стране једне државе, која је чиста негација тога начела? — И кад наш публициста сасвим спокојно каже, да се не треба чудити, што је Аустро-Угарска тако поступила према Србији, онда се ми само можемо чудити, како један високо образован правник може толикода се занесе аустрофилством, те да призна, да једна држава може да постави као један непроменљиви аксиом своје политике, да она никако неће допустити, да се једна суседна па чак и мала држава сме ма и најлегитимнијим путем ма колико увећати и проширити, јер то не допуштају њени — интереси! Нека ми Перић наведе ма једнога само међу на р о д но - п рав н or аутора, који признаје да једна држава може имати такво право; ја сам међутим у својој навођеној књизи „Међународно-правни биланс и т. д.“ то питање опширније третнрао и навео ауторе у потврду мојега мишљења. Овде ћу само навести баш аустријског признатог интернационалисту Најмана, који каже: „Право на опстанак садржи у себи и право самоодржања. Легитимно увећање једне државе мирним прибављањем области или освојењем у праведноме рату друге државе немају право да спречавају". Ривје такође каже; „Пита се, да ли се могу рекламације чинити против територијалног увећања легитимним прибављањем па и противу увећања моћи једне државс путем федеративних веза? Са правнога гледишта таквим рекламацијама нема места. Свака држава сме своју област увећати, докле тиме не вређа права других држава. Ну праванетреба променити ни побркати са интересима, ни право са политиком". Цитирао сам тамо и Хефтера и т. д. Из тих се цитата јасно види, шта важи по општем европском међународном праву у питању о територијалном увећању једне државе и о праву других држава, да се томе противе, а шта треба о томе да важи по некаквом специјално аустријском међународном праву, које као норму за односе међу државама не поставља право, него безобзирно задовољавање политичких интсреса, а кад се питање пренесе са правнога терена, на терен интереса, којима се димензије не могу у напред измерити ни фиксирати, онда у сукобу интереса не решава право, него ј а ч а с и л а, а осим тога знамо и то, да у динломатском језику тај је израз „интереси" веома често само псеудоним за претензије. И наш одлични иравник Пернћ све то заборавља кад је реч о АустроУгарској, н без икакве ограде и резерве са правног гледишта истиче иред европском публиком како Аустро-Угарска није могла остати равнодушна. према увећању Србијс по својим интересима и — он се томе не чуди.