Дело

186 Д Е Л О зрачној перспективи видимо како се поносно издиже велика Србија у триалистичком загрљају са Аустријом и Угарском. Као што се, дакле, види, Перић се непомично укопао у својој једном заузетој усамљеној пбзицији и, држећи чврсто аустрофилски барјак, он као она стара гарда под њим гине, али се не предаје. Чудно је збиља, да је човек јаке памети као што је Перић могао да црта и износи пред европску публику такве фантоме о некаквој опасности за српску народност од страхотне бугарске инвазије и пропаганде и то да износи после балканског рата, кад је тај страни свет имао тако епохалну историјску прилику, да се са дивљењем увери о необично развитој и прекаљеној националној свести, о одушевљеном ступању у борбу за свој национални препорођај и надчовечанском херојизму српскога народа; ту је Перић несумњиво ризиковао да његове публицистичке колеге тамо на страни то његово страховање од бугарске опасности сматрају као меланхоличну слутњу једнога забринутога патриоте, који нема довољно вере у виталитет и у израђену националну свест и жилавост свога народа кад тако сигурно предвиђа, да ће га одродити и претопити у се чак и једно од њега културно млађе и неразвитије племе као што је бугарско. Он је тим својим рефлексијама доиста само и једино могао на се навући прекор, да пред страном публиком издаје своме народу тако рђав и у самој ствари погрешан тестимонијум, ма да он то, разуме се, као Србин од пете до главе и одан своме народу извесно није хтео, али је то тако и против његове воље испало, јер у суморну причу о бугаризацији српског народа апсолутно нико не верује1. Ја бих имао да учиним још неке веома интересантне примедбе на Перићево разлагање, али морам да похитам завршетку 1 Али је ту веома оригинално то, како Перић баш напротив кори радикале да они преиоручујући политику која доводи у опасност српску народност доводе у сумњу виталитет свога народа и чине неправду томе народу, који је у току псторије дао толике доказе о својој чврстој вољи, да жи в и и т. д. Ту је он, дакле, извршио један дијалектички маневар, кад радикалима добацује прекор, који само њему може с разлогом да се учини. Јасно је, да не доводе у сумњу виталитет свога народа они, који улазс у потребне савезе са другим народима верујући да се народ српски нсће претопитн ни побугарити, него да тај виталитет очевидно доводи у сумњу онај, ко сигурно предсказује националну смрт српског народа чим уђе у савез са Бугарском!