Дело

198 Д Е Л 0 Стан генерала Христова био је, почев од 15/28 октобра, код три куле, последњих остатака неког старог утврђеног замка, нешто налик на феудални замак, на неколико стотина метара од села Бунар Хисара, доминирајући целом околином. С те тачке види се цео терен, чије се заокругљене падине спуштају до корита Караагача. Генерал је ту остао за све време борбе. У тренутку отпора, на који је наилазила његова резервна бригада између шуме и потока, и давања заповести другој бригади (18. и 20. пук) да ступе у борбу, генерал Христов покоравао се извесним интимним побудама, на које ће бити корисно осврнути се. Његов је задатак био, по сопственим речима потпуковника Асманова „да задржи непријатеља, и да му се одупире дотле, док остале дивизије не успеју ући у борбу“. Тај задатак очевидно је имао у себи нечег дефанзивног, али онај који има одлучности и жељу да се одмах ухвати у коштац са противником, тај никад не може претпоставити дефанзиву једном нападу. Треба шта више додати да III армији у то време није било јасно шта има пред собом; извештаји слабе коњице били су ништавни. Требало је, међутим, упознати непријатеља. Како га боље познати, него нападајући га? Како га задржати најбоље према датој заповести, ако не напасти га? Питање чак изгледа није ни постављано, оно то није могло ни бити, јер спонтано командант 5. дивизије баци све своје пукове напред. Али већ после неког времена увиде се, по знатној ширини фронта непријатељског, по дубини маса које су избијале у смакнутим колонама из шуме, да би сваки напад, ако се продужи, био узалудан и да ће ситуација постати чак веома опасна, јер позадина са својом оштром и дубоком долином Караагача, и врло тешким прелазом за артиљерију, пружала је могућност најгорих пораза. Бугари у осталом нису имали ни релативне користи од те незгоде, јер ако су падине биле негде и толико стрме, да праве мртве углове, ипак кривудав ток Караагач Дере-а допуштао је сваког тренутка бочно тучење заклоњених терена и мртвих углова. И тако око подне, генерал Христов нареди постепено повлачење на западну обалу Караагача, и ту утврђивање. Тај покрет био је извршен под условима веома мучним. Морало се непријатељу оставити чак два превијалишта, чији рањеници (150 отприлике) беху, после неколико дана нађени масакрирани и страшно унакажени.