Дело

208 Д Е Л 0 разних облика хришћанства и на крају крајева усваја онај који најбоље одговара његовим интересима тога тренутка. Према историјским перипетијама, велике бугарске групе постале су, по својој доброј вољи, мусломанске или католичке. Године 1860, Бугари, да би добили ефективну потпору Наполеона III, пројектовали су озбиљно да се потчине најпре римскоме папи. А ту скоро, македонски Бугари којима је претила опасност да постану Срби, после дефинитивне поделе територија, изјавише гласно да ће се одрећи православља, да ће се покатоличити да би добили заштиту папе... то јест, у даној прилици, Аустрије! Бугари XX века слабо походе цркве, и не поштују особито попове. Без сумње, у почетку рата, придружили су са великом помпом високе достојанственике свештенства првим војним успесима. Улазак цара Фердинанда у Мустафа-Пашу извршио се у пратњи епископа, икона, златних одежда и митара окићених рубинима. То је било време када су сви листови на западу говорили доста безазлено о хришћанском крсташком рату и о, борби крста противу полумесеца. Људи боље обавештени смешили су се. У томе тренутку, исход рата још није био известан. Требало је, у случају да се метеж рђаво окрене, моћи без оклевања апеловати на хришћанску солидарност Сила а нарочито моћи молити за интервенцију велику православну царевину. Кад се препредени Бугарин потруди да оде на службу божју, то ради кад жели да се фотографија церемоније може послати његовом великом, безазленом, доброћудном, пуном саучешћа и празноверном рођаку: рускоме мужику. После првих војних успеха, представници свештенства изгубише се као чаролијом, враћени у њихове цркве. Рат у Тракији био је рат двеју раса, то је био рат двају система, то је био рат освете, то није био верски рат. Говоримо јасно: бугарски војник никако се не бори за. Бога; и, ма да поштује свога краља, не бори се ни за краља: бори се само за народ. * rf: * Дубока психолошка разлика раздваја Бугарина из 1913 године од Француза из 1913 године. Бугарин нема, колико и ми, љубави према индивидуалној слави. Он изгледа да схвата славу само под колективним обликом који ће увећати престиж његове земље и ту ја мислим да га поредим, до извесног ступња, са Јапанцем из 1904 године.