Дело

356 Д Е Л О неким разумљивим знаком, да познам шта долази од тебе, а штд од Другог! И како Бог, чије су намере необјашњиве, није сматрао за угодно да отвори очи свом слузи, Пафнус, сав огрезао у сумњњ, реши се да не мисли више на Таиду. Ну његова одлука оста узалудна. И ако удаљена, Таида је била над њим. Гледала га је док је читао, мислио на Бога, молио се њему или док је дубоко размишљао. Њеном приближавању у мислима претходио је неки лаки шум, сличан шуштању материје коју жена таре корачајући. Ова привиђења су се догађала с тачношћу, каку не пружају стварности, које су саме по себи покретне и нејасне, док авети, које происходе из самоће, носе њене знаке и имају велику чврстину. Долазила му је у разним спољним облицима; час замишљена, с главом украшеном својим последњим малотрајним венцем, одевена, као на александриској свечаној гозби, у хаљини слезове боје, посутој сребрним цветовима; час сладострасна у својим лаким веловима и као да је још у благом хладу пећине Нимфа; час побожна и блистајући у небесној радости, у одећи од грубог сукна; час трагична, с очима у смртном страху и показујући своје голе груди, украшене крвљу свог рањеног срца. Њега је највише тиштало у овим привиђењима, што могу тако да се појављују наново венци, тунике, велови, које је спалио својим рођеним рукама. Постајало му је очевидно да су ове ствари имале вечну душу и викао је: — Ево безбројних душа Таидиних грехова где долазе мени! Кад је обртао главу у страну, осећао је Таиду иза себе и због тога је био немирнији. Његови јади су били свирепи. Али како су му душа и тело остали чисти усред искушења, уздао се у Бога и чинио му благе прекоре. — Боже, ако сам ишао за њу, тако далеко, мећу безбожнике, то је било тебе ради а не мене ради. Не би било право да страдам с тога што сам радио у твоју корист. Заштити ме, благи Исусе! Спаситељу, спаси ме! Не дозволи да утвара изврши што није извршило тело. Кад сам победио живо тело, не допусти да ме сенка свали. Видим да сам сад изложен опасностима већим од оних, у којима сам био некад. Осећам и знам да сан има више моћи од јаве. Како би и могло бити друкче, јер је он сам највиша стварност? Он је душа ствари. Сам Платон признао је мислима њихов сопствени живот, ма да је био идолопоклоник. На оној демонској гозби, на коју си ме пратио,.