Дело

Т А И Д А 357 1 осподе, слушао сам људе, истина, умрљане злочиним делима, али, заиста, не без духовних способности, где се слажу у признању: да ми примамо утиске истинитих ствари у самоћи, у размишљању и у превеликом усхићењу. И твоје Свето Писмо, Боже, сведочи често о моћи снова и о сили привиђења створених било од тебе, величанствени Боже, било од твог противника. Био је нов човек у њему и сада је умовао с Богом, а Бог није хитао да га обавести. Његове ноћи су биле само дуги сан и дани му се нису разликовали ни у колико од ноћи. Једног јутра, пробуди се с уздасима, сличним што се чују, при месечини, из гробова који скривају у себи жртве злочина. Таида беше дошла, показујући своје крваве ноге и док је плакао, увукла се у његову постељу. Није било више сумње за њега: Таидина слика је била ђавоља. Згађен одвратношћу, побеже из своје оскрвњене постеље и сакри лице у руке, да не види више видело. Часови су протицали, не однев његову срамоту. Све је мировало у ћелији. Први пут је, за толико дана, Пафнус био сам. Утвара га беше оставила најзад и њено само одсуство беше страшно. Ништа, ништа да га разгали од сећања на сан. Мислио је, гнушајући се: — Како је нисам одгурнуо? Како се нисам отргао из њених хладних руку и врелих ногу? Није се усуђивао више изустити име Божје покрај овог одвратног лежишта и плашио се, како је његова ћелија обесвећена, да не улазе демони у њу слободно у свако доба. ТБегове га плашње нису варале ни мало. Седам малих шакала, који су се пре тога задржавали на уласку, уђоше један за другим и одоше под кревет, где се шћућурише. У време вечерња, дође осми сав смрдљив. Сутра дан, девети се придружио осталим и на брзо било их је тридесет, потом шесдесет, затим осамдесет. Смањивали су се у колико су се множили и како нису били крупнији од пацова, прекрилили су сав под, постељу и клупицу. Један међу њима, скочив на дрвену плочу намештену уз узглавље кревета, стојао је на све четири шапе на мртвачкој глави и посматрао калуђера својим ватреним очима. И сваког дана су долазили нови шакали. Да би испаштао срамно дело свог сна и избегао блудне мисли, Пафнус се реши да напусти своју ћелију, од сад нечисту, и да се ода, у најудаљенијем пустињском месту, нечувено строгом животу, јединственим мукама, врло новим заслужним делима.