Дело

О ПОРОДИЧИОМ УРЕЂЕЊУ КОД СРБА 59 потребној висини, да би могао имати ма каквог утицаја на наше друштвене слојеве. Религиозни осећаји, наслеђени у породици у обичајним верским обредима, били су само дотле јаки, док је био у своме пуном јеку породични патријархални живот. Чим се задружна породица почела да распада под утицајем самог нашег Грађанског Законика и отпочело стварање инокосних индивидуалистичких породица, у којима је борба за опстанак постала много оштрија и настала оскудица подмирења животних потреба, што је један од главних услова за очување моралних особина код једног народа, — одмах је почело са имовним пропадањем и нагло опадање моралних особина нашег народа, тако да се у породици, која је пошла путем индивидуализма, нису могли очувати они слаби религиозни осећаји морала, и дете, које је расло у тој средини, није могло стећи тих потребних моралних особина, као што није с друге стране ни у настави добило потребног стручнијег образовања. Одиста, ми се данас не налазимо у таквим друштвеним приликама, да се оправдано може, ако се што пре не приђе овоме побољшању, ставити и питање о будућности саме земље. У маси народа основну наставу походи само један део од укупног броја деце способне за наставу, тако да већина и не пролази кроз школу. Организација наставе непрактична је и без добрих резултага, јер већина деце, која походе школу, враћају се неписмености, т. ј.заборављају писменост, а с њом, по себи се разуме' и оно мало основног знања што су га у школи прибавили. Религиозни осећаји, а с њима и морални, пропадају услед раслабљивања породичних веза и губљења грађанских врлина. На место ових држава се није постарала, да развије моралне грађанске врлине уз стручну спрему, но је безбрижно пустила нека иде како иде, старајући се само да се да форма установама, које по изгледу, имају културне циљеве, али не старајући се да те установе и одиста успешно врше своје задагке. Право родитеља да може путем казне интервенисати ако је дете упорно, непослушно и склоно злим навикама остало је у § 395. крив. зак. изражено, што у ствари не доноси никаквог васпитног ресултата. Хоће ли дете бити који дан више или мање затворено, то не утиче поправно на његов карактер, кад нема нарочитих установа за побољшавање васпитања такве деце. И овде, као и код осталих слабих страна нашег друштвеног живота, дешавају се исти недостатци и иста немарност.