Дело

ПРОБЛЕМИ СХВАТАЊА ЖИВОТа 67 је умео започети разговор и скренути га неприметно од најобичнијих ствари на највиша питања живота; ко се с њим у разговор упустио, морао је издржати говор о себи и свом начину живота и није се пре ослобађао, док не би све то добро и темељно испитао. Он се није појављивао као учитељ, са захтевом да се има готово знање; он је питач, испитивач, који путем заједничког испитивања и истраживања с другима хоће да изнађе и произведе знање. При том је његово поступање сасвим особено, врло популарно, обучено у шалу и обешењаштво. Он узима слику ученика, као да он очекује обавештење и поуку од својих саговорника; у истини он открива својим унакрсним питањима, која не остављају ниједну реч неиспитану, њихово властито незнање и најзад се они, тобожни зналци, показују као незналице. То је његова много спомињана иронија, облик разговора који је ок не по својој вољи изабрао, већ засноЕан на целом његовом бићу и излив његовог ведрог, надмоћног духа. Иронија је кад он на супрот софистичком ишчепркавању знања ставља на супрот своје незнање. Али где је налазио на младу, приемчиву душу, он ју је помагао њему својственом педагошком љубављу и вештином, да рашчисти и расветли своје мисли о себи. Ти убедљиви разговори, чијој дијалектици није могло одолети никакво шупље знање и која није штедела никоју дневну величину, морали су увредити многу осетљивост и нас не чуди, што је Сократ убрзо спадао како у најпопуларније, тако и најомрзнутије личности тадање Атине, Атине пелопонеског рата. Аристократама је био сумњив као новатор, демократе су га мрзеле као критичара њихове државе, и што је међу онима, који су с њим општили, био велики број олигарха, међу којима и Критон. Софисти су му били противници, а Атињани су њега самог сматрали за највећег софисту. Комедиографима је служио као мета њихових подсмеха већ са своје уочљиве спољашности. Та годинама скупљана мржња излила се затим у процесу против њега. Разговори Сократови крећу се сви до једног око етичких питања; он сматра да је само њих могуће знати, да је само њих нужно знати. И тако је непрестано испитивао, шта у истини значе побожност и безбожност, лепота и ружноћа, праведно и неправедно, у чему се састоје разборитост и храброст, шта је држава, државник и ко је позван да влада. Који појмови стоје иза ових тако важних речи? Ми смо навикли да их употребљавамо као конвенционалне ознаке, не дајући себи рачуна о њиховом зна5 *