Дело

ПРОБЛЕМИ СХВАТАЊА ЖИВОТА 69 вољу и сазнање, или одвратити вољу од циља, који је сазнат као тачан. Никад се нису живот и учење једног философа поклапали потпуније него код Сократа. Због те хармоније Платон га назива „музикалним" човеком: он је удесио најлепши акорд, његов живот, заједно с говорима и делима, звучи право дорски, у правом јелинском тону. Како је Сократ, на супрот маси, мислио о сазнању, како му је суверена изгледала моћ сазнања, можемо такође дознати из Платонових речи (или су оне можда Сократове?): „Већина мисли да сазнање није нешто јако, нешто што влада и управља, и не поштује га као такво, већ мисли да сазнање, и ако је у човеку, често пута не влада њиме, већ то чини нешто друго, час гњев, час бол, покаткад љубав, а често и страх. Али нама оно изгледа нешто лепо што доиста човеком влада; и ако је он сазнао добро и зло, он неће више ничим бити принуђен да ради нешто друго него што му налаже његово сазкање: тачно увиђање је довољно јако да води човека“. Знање, које је Сократ учио и по коме се управљао, није голо знање; оно је битно унутрашњи рад, дакле, већ по свом пореклу практично, јер почива на враћању у себе, на сазнању себе, савлађивању себе. То се знање не може имати, оно не може стварно у нама живети, а да не повуче за собом и хотење. Шта више оно је у исто доба и хотење, јединство ума и воље. Сократ је открио практични ум; он је открио вољу. Дубоко разликовање у Платоновом Горгији између оног, што се неком допада и оног што неко хоће, потиче зацело од њега. „У сваком од нас“, вели се у истом смислу у Федру, „има два владајућа и управљајућа нагона: урођена жудња за пријатним и стечено морално осећање, које тежи за бољим“. А да је то одиста било мишљење Сократово, дознајемо из Ксенофона, који исто тако, и то речима самог Сократа, говори о моралном осећању, које нас посредством ума води оном што је најбоље. Ум је воља и обрнуто: свако истинито хотење је разумно. Тако схваћен став идентитета сазнања и савршене делатности губи сваку парадоксалност. И самог философа сад разумемо. Јер за њега, који је о себи могао рећи да увек слуша правило, које му се при испитивању показало као најбоље, за њега овај идентитет није био просто правило већ најличније искуство. Изнад ума нема никакве моћи; не постоји моћ која би могла владати умом. „Господари државе" изјављује Сократ Критону „не могу ми учинити ни