Дело

70 Д Е Л 0 добро ни зло, јер ме не могу учинити ни паметним ни непаметним; они чине само оно што се дешава". То јест они не могу учинити право зло, јер не могу погодити дух; он је неповредљив.. несавладљив, слободно почива у себи и влада собом. Све доцније време није ништа додало овој Сократовој мисли о аутономији практичног ума или воље; оно ју је могло само поново пронаћи. Сазнати значи владати. „Свако ће нам допустити да владамо оним, о чему смо стекли тачну увиђавност. Нико нас не може спречити у томе, него ћемо увек бити слободни и другима владати". У вештини предења вуне чак и жене владају људима, јер разумеју ту вештину, а људи не. А тако је, или би бар требало да буде у свима стварима и занимањима у животу. Свуда владају они који знају, који познају: без сазнања нема власти, нема права на власт. Лако је увидети, како је овај став засецао у демократске икституције Атине с њиховим избором чиновника коцком. Дејство критике, коју је Сократ извршио на целокупан начин схватања свога доба и околни свет, било је изванредно и још повећано дејством личности философове. Већ је ружна му спољашност, сатирска појава, која је подсећала на слике Марсиасове, скретала пажњу на њега; осећала се супротност према аполоновској, мудрости пуној души. Утисак Сократових разговора био је различан према карактеру саговорника и слушалаца; они су сматрани за скептичне. Сократ све одбацује, он све доводи у сумњу. Он нас заглушује и збуњује као додир електричне јегуље. Али ко се дуже с њим дружио, био је дирнут и преображен у дубини душе. С њиме се могло десити што и с најприемчивијим другом Сократовим, Алкибијадом, код којег су се у зрелијим годинама утрли трагови Сократовог васпитања: „При говору овог човека срце ми куца, сузе ми навиру у очи; ја мишљах да више није вредно живети, ако останем такав какав сам био. Само њега се стидим". Исто у ствари веле, само у подругљивом тону, и речи које Киликле код Платона управља Сократу: „Ако је истина што ти велиш, онда би људски живот међу нама био сасвим изопачен и ми бисмо у свему што радимо, чинили супротно оном што треба да чинимо“- Да се допуни слика Сократова мора се преставити себи висока мушкост његовог карактера: како се у трима биткама истиче својом храброшћу, како код Патидее спасава живот Алкибијаду и одриче се бојне награде, а при бегству код Делиума последњи напушта