Дело

ПРОБЛЕМИ СХВАТАЊА ЖИВОТА 71 бојно поље, гледајући сасвим мирно у непријатеље, тако да се нико не усуђује да му се приближи. Ми га морамо себи представити кад као притан при процесу против војсковођа, који су изгубили поморску битку код Аргинузе, устаје насупрот помамљеној маси у њеном противзаконском поступању, или кад, место да изврши један неправедни налог Тридесеторице, мирно одлази кући с опасношћу по живот. Али се међу светско историске величине Сократ уздиже својим држањем при суђењу. Оно је запечаћавање, триумф његовог учења, и он се растаје са животом као највећи јунак. Дејство тог чина никад се не може угасити. Нема спора, Сократ је револуционар, не делом, већ својим учењем, и ако су се његови тужиоци љуто огрешили, кад су га позвали пред суд због тенденција, против којих се он најжешће борио целог свог живота. Али је његова критика ипак принципиелно управљена против државе, којој је по рођењу припадао. Његов захтев да владају они који знају, његова држава ума ставља га у противречност према демократском уставу атинском, и ма да се верно покоравао законима своје отаџбине, он се је, ипак, непрестано борио против њених институција. Узалуд суњегови пријатељи покушавали да Атињанима докажу да је он најпобожнији, најправичнији човек, који се највећма покорава законима. Сократ је својевољно отишао у смрт. Судбина је била у његовој руци, завискла је од његове одбране; он је управо изазвао смртну пресуду својим одбијањем да се храни на Пританиону, како је, као сиромашни добротвор града, заслужио. Њему је било јасно, да је дошао прави час да умре. Његов живот клонио се крају — била му је седамдесета година — и могао му је донети само опадање духовних снага, чиме би му била одузета и могућност да испитује, као дотле, себе и друге и да се достојно одужује свом апостолском позиву. Атињани му пружају прилику, да још једном и још живље но пре да њима наук, а потоњем свету пример. И тако се он одлучује да умре у свом позиву, на месту где га је Бог поставио. То је то велико морално дело, које су се доцније генерације трудиле да схвате у његовој природности и узвишеној простоти. Он се не брани ради себе, он се брани ради Атињана: они не треба да се, осуђујући њега, огреше о себе. И то, што је он говорио Атињанима, говорено је у исто време пред потомством. Он се прво обраћа