Дело

ПРОБЛЕМИ СХВАТАЊА ЖИВОТА 73 Сократово, који је живео у уверењу, „да за доброг човека нема зла ни у животу ни у смрти“. Сократ прво утврђује шта је добро, затим доказује да је то добро и корисно, и то корисно за самог оног који дела, па ма колико изглед говорио против тога. То је управо нешто обрнуто од морала корисности. Најлепши пример како је мислио о односу између доброг и корисног, шта је за њега разлог, а шта последица, даје Сократ у затвору. Кад Критон хоће да га побуди на бегство, он му показује да је такав поступак противзакони: појединац дугује државним законима послушност; државе, у којима преживела права немају снагу, не могу постојати — и тиме је за њега одлучено оно, што је главно. Тек затим, као доказом а posteriori, он показује да њему самом бегство не би донело користи, а пријатељима му и присталицама било би од штете: они би испаштали својим имањем, а њега би, ма где побегао, попреко гледали, а било би и смешно, кад би се он као стар човек, држао с таквом жудњом живота — показује, да се и овога пута као увек, оно, што се прво сазнало као добро, показује затим и као корисно. Сад разумемо и колико је Платон даље развио Сократову доктрину, а у исто доба видимо и где од ње одступа, где је мислио да се треба уздићи изнад Сократа. И за њега су чврсти етички појмови претпоставка моралног делања, и њихово живо прихватање поклапа се, као и код Сократа, с потпуном делатношћу, а сазнање с врлином. Платон је, зацело, прави наследник Сократов, од свију, који су с њим били у вези и називали се његовим ученицима, он је једини прозро у дух учитељев и сагледао оно што је унутрашње његовој философији. Али је откриће етичких појмова имало за њега нешто што придобија својом новошћу и изврсношћу. Стога је он, под именом идеја, проширио обим важења вредности; код њега су сви појмови, појмови вредности, сви — норме и узор појмови. А тиме се и биће и догађање у природи ставља под гледиште етике, и чулне ствари, објекти искуства изгледају као несавршене ствари, пошто у суштини вредности лежи, да се њима може само приближавати. Ако, као што Платон претпоставља, постоје идеје или примери за све родове ствари, онда свака конкретна ствар може бити само отисак, сенка своје идеје. Платон, затим, приписује идејама биће ван духа. Он је начинио од идеја супстанције и пресадио их у натчулни свет. Без сумње ова Платонова мисао је несократовска и најтешње везана с његовом вером у бесмртност, која је постала или била