Дело

74 Д Е Л 0 учвршћена орфејско-питагорејским утицајима. Тиме је у његов систем ушла једна негрчка црта, црта непријатељства према чулном свету. Сократ је — то знамо од самог Платона — мислио увек скептично о бесмртности; веровање у њу њему није изгледало битно за моралне циљеве. Ако би било живота после смрти онда ће он и ,,тамо“ наставити да испитује друге и себе; и тамо, рекао је он, неће никога за то погубити. Тако се и на овом питању манифестовала његова узвишена иронија, мудрост незнања. Колико је ствари, које нам није потребно да знамо. — Идеје су задаци, задаци воље и морају се схватити само као циљеви стварања и делања. Оне важе, али не постоје; у њихов обим не спада никакво биће или догађање у спољној природи, већ једино тежња у нама, која треба да постане хотење. Напротив, сасвим у духу Сократову мисли Платон о одредби философије, њеном позиву за етичко философску реформу. Философија је вештина краљева: вођ људи; савршена моралност могућа је само у савршеној држави. Од куће — и то треба узети буквално: по свом пореклу и традицијама своје породице Платон је имао најјачи нагон за политичку делатиост, и писао је о држави само зато што њом није могао владати и уређивати је. И он, као и Сократ, највише полаже на лично дејство. Своје списе, које ми убрајамо у највише, што их светска књижевност има, он је сматрао као помоћно средство; највише ако су средство за подсећање на одржане говоре. Ми му то морамо веровати, јер необична уметничка брижљивост, коју је на њих употребио, много пре даје повода да се супротно претпостави. Идеја се схвата само из непосредног духовног саобраћаја, из заједничких разговора. Она долази изненада као светлост која постаје из једне варнице, да се затим сама од себе храни. Она се не може исказати нити предати само као објект знања; она је у суштини доживљај духа, уздизање и правац душе ка својим циљевима. А тако одиста и јесте: идеје су појмови воље, а не појмови ствари. Идући путем, на који је Сократ указао, Платон је открио свет етичког. Сјај непролазне младости лежи на његовом делу, које у својој битној садржини исто тако мало може застарети, као и дело високе уметности, у сећању човечанства Платон живи, како га је Рафаело преставио на „Школи атинској" , с лицем управљеним навише. Ко у историји философије не види везу и доследност, пошто