Дело

ПРОБЛЕМИ СХВАТАЊА ЖИВОТА 75 гледа само на промену метафизичких система, у којој се делом огледа, а делом оглашује промена научних гледишта, тај ће научити нешто боље у даљем развићу Платонизма, нарочито ако запази, како се блиско додирују мисли Платонове и Кантове. Лас је сасвим тачно видео, кад је сав идеализам у практичном смислу речи свео на Платона — али је нетачно из тога извео закључак, да је идеализам баш стога застарео и да га треба заменити „позитивизмом" науке. Ми данас закључујемо друкчије. У научном испитивању позитивизам, пут искуства, је на свом месту; али тамо где животна мудрост, која није наука већ вештина, открива вољи нове циљеве, тамо све досадање искуство нема пресудни глас. Та вештина показује могућности које тек треба створити, које тек треба остварити. До душе, она произлази из природе човекове, а и циљеви које она показује леже у границама човечанства, али она верује да те границе нису још промерене, да те могућности нису још исцрпљене, да је људска природа, једном речи, пластична и стога ради даље на слици човековој. Ми смо се и уверили, да чиста наука не може бити довољна да испуни наш живот. Умножити знање а не образовати вољу, не узвисити карактер, може бити чак и штетно, па и против културно. Ми смо данас опет склони да слушамо глас великих духова прошлости, јер осећамо да стојимо на једној обртној тачци времена и изгледамо пут, који води обнови духовног живота. Идеје нису појмови сазнања, оне не спадају, у област теориског, већ у обим практичног ума. Тамо где је наш циљ испитивање објекта, датих у искуству, значај идеја може бити само „регулативан“, у колико оне показују услове или правила, под којима се може постићи јединство или систематска потпуност знања. За практични ум, напротив, оне су „конститутивне", оне саме конституишу практични ум, оне саме су ум, који је у исто доба и воља. — Овом мишљу Кант је поново оживео Платонизам и у исто доба ограничио га на област, над којом се доиста простире његова власт. Али он није при том поступио сасвим конзеквентно. За објекте вере он је идеје, ипак, учинио објектима сазнања, а пошто сазнање из идеја, ако је уопште могуће, може бити само постулирано, то је он изјавио да су верски ставови, које он њиме хоће да образложи, само захтеви, „постулати“ практичног ума. Идеје нису реалитети, као што је Платон веровао, нити се реалитети њима могу образложити,