Дело

76 Д Е Л О како је Кант мислио. Њихова је одредба, да стварају реалитете који још не постоје. И слобода, основа Кантове етике, јесте у овом смислу само једна идеја, и место да с Кантом кажемо: биће, које дела под идејом слободе, слободно је, морамо рећи: оно постаје слободно, ослобођава себе, и то у толико, у колико одиста ради по идеји. Воља не полази од слободе као од онога што се првобитно има, она води слободи, она се налази према њој, математички речено, у асимптотичком приближавању. Идеје су задаци који нас упућују на бесконачно, и баш тиме сачињавају духовни живот. Кад се говори о Кантовој етици, онда се зацело прво помишља на „категорички императив", а пошто се с овим изразом, који је готово постао једна крилата реч, не спаја. увек одређен појам, црпен из везе Кантовог учења, то се слепо хвата за реч и под њом замишља нешто заповедничко, што се не упушта у разлоге већ тражи прећутну послушност, нешто као команда једног подофицира. Али категоричко као знак моралног закона не значи ништа друго него што значи у логици као име једног суда: наиме, супротност хипотетичном, нешто што није хипотетично, што није условљено, што важи уопште, дакле, једак став без ако. Категорички императив, уосталом, није принцип Кантове етике; он је формула Кантовог морала, и као овај носи и сам на себи печат доба просвећености, из којега и води порекло. Он треба да буде знак сазнања за наше дужности, на њему треба да испитамо, да ли је максима нашег делања морална, а то у Кантовом моралу значи, да ли је опште важећа, сасвим онако као да је реч о каквом чисто теориском ставу. Ми морамо посумњати да ли је свуда могуће, а још више да ли је свуда нужно, свести сваку радњу на једну максиму, па ову затим испитати у њеној општој важности (вреди ли као општи закон), да би се из тога сазнала морална вредност радње. Кантова формула може добро послужити за изналажење „тачног права“, правних дужности; да ли се може даље применити, у питању је, а нужност њене опште примене не може се доказати. Делање из дужности — а само се оно може довести под гледиште императива — није једина нити највиша форма моралног делања. Друга форма је „калокагатија" Атињана, делање у име доброте и лепоте. Тако је делао Сократ. Али ма колико се скептички односило према формули Кантовог морала, принцип његове етике остаје тиме недирнут. Он је црпен из суштине људ-