Дело

ПРОБЛЕМИ СХВАТАЊА ЖИВОТА 77 ске свести, па чак и умне свести уопште. „Аутономија воље је једини принцип свију моралних захтева“, гласи став Кантов. Под аутономијом воље негативно треба разумети независност хотења од објекта жуђења, његову независност од објеката уопште, на које се односи. Јер сваки однос на предмете, зависан од предмета, не може бити чиста воља, мора почивати на наклоности или другом ком чулном импулсу — ма да то није ништа покудно, свакако не значи ни разлог моралног опредељивања. „Наклоности расту, расту у колико се више гтовлађују и остављају увек још већу празнину од оне, која се је мислила попунити. Наклоност је слепа и ропска, она може бити само добра или не, и тамо, гле се нолаже на моралности, ум мора не само бити њен тутор, већ, и не узимајући је у обзир, сам се старати за своје интересе". Ове речи могао би рећи и Сократ. Позитивно — и то је њен живота пун појам — аутономија воље значи самозаконодавство. Достојанство, или унутарња вредност једног умног бића почива једино на томе, што оно не слуша никоји закон осим оног, који само себи прописује. Аутономија воље није ништа друго до етичка слобода; Кант је засновао етику на влади духа, на духовној слободи. Бити етички слободан не значи само имати моћ, пре свега моћ над самим собом. И то, зацело, спада под појам етичке слободе, али није једини и њен најдрагоценији садржај. Аутономија не значи исто што и „воља ка моћи“, коју је наш најмодернији етичар хтео учинити принципом човековог преображаја. Аутономија или слобода је — ја то објашњавам Кантовим властитим речима — личност, воља за личношћу. „Оно што човека уздиже изнад њега самог као дела чулног света, није ништа друго до личност, т. ј. слобода и независност од целог механизма природе“. Морални закон је природни закон умног бића као таквогпо типу, по узору природне законитости имамо да схватимо само; законодавство ума или воље. Као што у појам, овде чак смемо рећи, као што у идеју природног закона спада безизузетност, тако и воља по својој форми треба да буде природно законита у смислу ове идеје, и то наша властита воља, која из нас самих произлази, која из нашег ума води порекло, воља идентична с делатношћу нашег ума. Прп свима моралним одлукама ми се имамо питати, да ли смо ми сами хтели произвести природу тих одлука. Етичка је само она одлука, која се слаже с целом нашом вољом; она је у исти мах одлука, коју би на исти начин доно-