Дело

78 Д Е Л 0 сило свако умно биће, које би имало да дела под истим околностима. Кад Кант при заснивању етике апстрахује од свега чисто антрополошког, кад у „Заснивању метафизике\ његовом етичком спису, који највише вреди читати, захтева да се разлог обавезности моралних закона тражи „не у природи човека, нити у околностима у свету, под којима је он“, то ћемо га правилно разумети, ако то овако разумемо: човек је субјект, и у исто доба извор етичког делања, не у колико је човек, већ у колико је умно биће. Тек овде видимо висину, до које се уздиже Кантово посматрање. Морални закон, закон слободе је универзални закон свију умних природа. Он има космички замашај. Ма колико да су различне спољне форме делања других умних бића „према околностима у свету под којима се налазе“, ма како да су различни објекти — унутрашња форма, принцип њиховог делања може свуда у свету бити само један и исти. И ми то можемо тврдити с истом извесношћу с којом велимо: никоје умно биће не може о себи рећи самом себи: ја у другом смислу, него што сваки од нас вели: ја за себе. Извор моралног закона је аперцепција, форма акције самосвести, самосвест као воља. Није могуће дати пун израз осећајима, који нас обузимају, кад се у ову мисао удубимо. Ако нам наука показује да је природа појмљива, да је приступачна и отворена нашем уму, онда нам ред ствари не изгледа више туђ или непријатељски; ми осећамо да му припадамо не само фактички већ и унутарње. Ма како да је велика моћ природе над нама као појединачним би ћима, и ма да осујећава наше најдраже жеље, па чак нас и уништава, та моћ нам ипак не изгледа слепа коб, ми је познајемо као излив истог реда, који нам доноси и све што је спасоносно. И пошто смо увидели да може постојати само један принцип хотења за сва умна бића, да етичке вредности нису чисто људске већ опште духовне вредности, ми се осећамо умом исто тако везани с духовним светом, као што смо разумом везани с чулним светом. Суделовање у свему бићу, космичко осећање постаје тиме двоструко. Две ствари, велимо ми с Кантом, испуњују душу увек новим и све већим дивљењем и страхопоштовањем, у колико се чешће и дуже њима бавимо: звездано небо над нама и морални закон у нама — две ствари: бесконачност чулног света ван нас и бесконачност духовног бића у нама. А. Рил. (С немачког Ник. П. Богдановић )