Дело

ТАИДА (THAIS) Анатол Франс — НАСТАВАК Веровала је у истини, јер је чула да се говори, да су пустињски свеци имали моћ да бацају у земљу, која се пред њима отварала и пушила, безбожнике, ударајући их својом тојагом. Пафнус отпусти женске и с њима грчке робове, који су им наличили и рече осталима : — Донесите дрва на сред трга, наложите велику ватру и баците у њу без реда све што постоји у кући и пећини. Изненађени, они осташе и даље непомични и питаху погледом своју господарицу за савет. Како се пак ни она није мицала нити што говорила, почеше се гуркати један уз другог, сумњајући, да ли то није била шала каква. — Послушајте, рече калуђер. Многи беху хришћани. Разумевајући заповест која им беше дана, одоше у кућу по дрва и буктиње. Ос.тали се угледаше на њих без негодовања, јер су се, као сиротиња, гнушали блага и имали су, по нагону, склоност за уништавање. Како су већ подизали ломачу, Пафнус рече Таиди: — Мислио сам једног тренутка да позовем ризничара неке александриске цркве (под претпоставком да је остала бар једна, достојна још имена цркве и не оскрвњена од аријанских скотова), и да му дам твоја добра, жено, да их раздели удовицама и да тако промени грешну зараду у праведно благо. Ну ова мисао није долазила од Бога, и ја сам је одбацио; и заиста, било би веома опасно вређати миљенице Исуса Христа нудећи им блудну тековину. Таидо, ватра мора прогутати све што си додирнула, до голе душе. Хвала небу, ове тунике, ови велови, који видеше по