Дело

Т А И Д А 85 •оним који су бацали камење и зазвечи новцем над њиховим ушима. У почетку не обратише на то ни најмање пзжње, толико беше силан њихов бес; али мало по мало њихови погледи се обрнуше злату које звечаше и на брзо њихове омлитавиле ми" шице нису претиле више жртви. Видећи да је привукао њихове погледе и њихове душе, Никија отвори кесу и поче да баца у гомилу неколико новчића златних или сребрних. Најлакомији се сагоше да их покупе. Философ, срећак због овог првог успеха, хитну вешто овде онде талире и драхме. При звеку металних новчића који одскакиваху на калдрми, гомила гонитеља навали брзо на земљу. Просјаци, робови и трговци су се ваљали по земљи ко боље може, док су патриције, скупљени око Керона, посматрали овај призор, превијајући се од смеја. При том пређе љутња и самог Керона. Његови пријатељи су храбрили супарнике који су били на коленима с обореном главом ка земљи, бирали су борце и кладили се, и, кад су избијале свађе, дражили су ове јаднике као што се чини с псима који се боре. Кад је неки који се вукао на стражњици успео да зграби драхму, усклици су проламали небо. Млади људи почеше и сами да бацају новчиће, и на целом тргу видело се још само читаво море од грбина, које су се под кишом од туча сударале међу се као таласи узбурканог мора. Пафнус беше заборављен. Никија дојури к њему, покри га својим огртачем и одвуче га с Таидом у уличице, где их нису гонили. Трчали су неко време ћутећи, потом, сматрајући да су ван опасности, успорише корак и Никија рече подругљиво, по мало тужно: — Свршено је дакле! Плутон очара Прозерпину, и Таида хоће да иде далеко од нас за мојим дивљим пријатељем. — Истина је, Никија, одговори Таида, уморна сам од живота с људима као што си ти, насмејаним, намирисаним, добрим, саможивим. Додијало ми је све ово што знам, и идем за непознатим. Осетила сам да радост није била радост и ево где ме овај човек учи да је у тузи права радост. Верујем у то, јер он влада истином. — А ја, пријатељска душо, предузе Никија, смејући се, владам истинама. Он има само једну; ја их имам све. Богатији сам од њега, и нисам за то, право говорећи, ни више горд ни •више срећан. И видећи где калуђер баца на њ погледе пламене: — Драги Пафнусе, не веруј да те држим за крајње смешног,