Дело

86 Д Е Л 0 ни чак за потпуно неразумног. И ако упоредим свој живот с твојим, не бих могао рећи који је сам по себи бољи. Идем одмах да се купам у купатилу, које ће ми спремити Кробила и Миртала, појешћу крило фазаског фазанз, затим ћу читати, по стоти пут, неку Апулејеву басну или неку Порфиријеву расправу. Што се тиче тебе, ти ћеш се вратити својој ћелији, где ћеш, клекнувши на колена као покорна камила, преживати не знам које уоби-. чајене изразе за бацање чини, одавна жватане и прежватане, а> у вече, гутаћеш репу без зејтина. Дакле, предраги мој, радећи овако, по спољашњости различно, покорићемо се обојица истом, осећању, једином покретачу свих људских радња; тежићемо обојица за својим задовољством и стављаћемо себи пред очи заједнички циљ: срећу, немогућну срећу! Бићу дакле нељубазан, мила главо, да себи дам за право а не теби. „А ти, Таидо, иди и весели се, буди још срећнија, ако јемогуће, у уздржавању и строгом животу него што си то била у богаству и задовољству. Узев све у обзир, проглашујем да си. достојна зависти. Јер ако смо, Пафнус и ја, у целом своме животу, покоравајући се својој природи, тежили само за једном једином врстом задовољства, ти ћеш уживати у животу, драга Таидо, супротне сласти, што је ретко дано истој личности да позна. У истини, хтео бих бити за један часак светац врсте нашег милог Пафнуса. Ну то ми није ни у колико допуштено. Збогом дакле, Таидо! Иди куд те воде тајне силе твоје природе и твоје судбине. Иди, и понеси у даљину Никијеве добре жеље. Знам да су узалудне; ну могу ли ти дати више него некорисну жалост и празне жеље као награду за одвећ пријатне обмане које су ме окружавале некад у твојим рукама и чија ми нејасна слика остаје? Збогом, моја добротворко! Збогом, доброто која се не зна, врлино тајанствена, задовољство људско! Збогом најдостојнија слико за обожавање, коју је природа икад избацила у непознатом циљу, пред очи овог варљивог света. Док је говорио, потмула љутња је тињала у калуђеровом срцу док не плану у облику клетве. — Одлази, проклетниче! Презирем те и мрзим! Одлази,. паклени сине, хиљаду пута гори него она сирота зачуђена створења, која су бацала мало час на мене камење с увредама. Они нису знали шта чине и божја милост, коју молим за њих, може сићи једног дана на њихова срца. Али ти, гнусни Никија, ти ниси ништа аруго до издајнички јед и горки отров. Дах твојих: